Cyberlove, sex, ljubav ili imaginacija

Autor ljubavneprice | 5 Maj, 2010, 10:03
Moj zivot, more promasenih veza, pogresne osobe, pogresno vreme ili sta?! Nikada necu znati.
I bas tako posle moje velike ljubavi, naravno pogadjate opet promasene, trazeci zaborav nasla sam se ovde na chatu BeogradCafe_a. Ni sama nisam znala sta trazim ali uporno sam trazila. Zelela sam da zaboravim decka koga sam volela 14 godina, a koji je, sada kada bolje razmislim u meni video ne znam ni ja, samo sex, sta li.

Nisam glupa, mogu reci da sam pametna, nisam ruzna, mogu reci da sam lepa, ali vecito me prate neke gluposti u zivotu.
Tako, bezeci, verovatno od sebe najvise, pocela sam da se dopisujem sa raznim ljudima ovde, mozda ih je bilo 50-tak, volela sam da razmenjujem misljenja o svemu i svacemu, i upoznala sam njega.
U pocetku nisam zelela nista, nista sem prijateljstva, nekoga sa kim mogu otvoreno da pricam o svemu, ne znam, ali bilo mi je to tada strahovito potrebno. On je vec kako mi je rekao imao slicna iskustva na netu, vezu sa devojkom iz BG-a, meni je sve to bilo novo, zanimljivo. Kada mi je to rekao zezala sam se i rekla mu nemoj da ti se to desi i samnom, na to je sledilo njegovo a sto da mi se ne desi, i sve se preokrenulo od tog trenutka.

ZALJUBILA SAM SE, A NISAM NI ZNALA TO!

Za mesec i po dana uspeo je da moj svet preokrene naglavacke, da me izbaci iz koloseka, da zaboravim na moju veliku ljubav od 14 godina, da ga totalno izbaci iz mojih misli mene, a nisam ni bila svesna toga.
Svaki moj dan je pocinjao prvo ukljucenjem na net, trazenjem njegovog pseudonima da bih videla da li je ON line, a ako bi bio, tada sam sijala bila sam srecna kao niko, i moj dan je mogao da pocne. Dan za danom sve je nekako islo munjevitom brzinom, i osecanja, mrzim osecanja, mrzim da osecam nesto prema nekome, a upravo to mi se desilo. On radi na brodu, kruz kako kaze, i ovde dolazi za pola godine godinu, a meni je samo tako zatrebala njegova blizina, kao nikada do tad, a znala sam da je nemoguce.

Uzas jedan!

Slao mi je svoje slikice, pisala sam mu pesme, volela sam a nisam ni bila svesna toga, eh kada covek sam zadnji sazna svoju istinu, tu je problem.
Bio mi je potreban on, njegova blizina, uzasno mnogo, a sta sam videla samo njegove slicice, citala njegove reci sa poruka meni upucenih, a osecala se kao da ga znam godinama, zvao me je telefonom, jer sam mu rekla da bih volela da cujem kako izgleda glas onoga koga toliko obozavam, njegovo andjele moj, bilo je dovoljno pa da se po prvi put osecam kao da sam neciji andjeo, neciji centar necega, nije mi bilo bitno sta je to i cemu vodi, dok je trajalo.

Tih mesec i po dana volela sam ga svim srcem, ponekad bih se zapitala da li sam normalna, a onda kapirala da bih ga volela i da nema ruku ili nogu, dotle sam bila stigla, a da mi je neko pricao ne bih poverovala u to.
Inace je ozenjen a ja udata, virtualna stvarnost, to je bilo.
Cak smo i vodili ljubav tako preko neta, i bilo je incredibel, bas neverovatno, toliko dobro da mi je posle toga falio samo tako i trebao.

Desilo se da sam stupila u kontakt sa mojom velikom ljubavlju, nasli smo se, vodili smo ljubav, a ja sam se osecala kao da varam njega, sa kim sam bila u virtualnoj vezi, neverovatno ali istinito, poznati osecaj krivice, i shvatila sam da mi moja velika ljubav vise nije cak ni draga, posle toga nisam osecala nista, jer volela sam drugu osobu koju cak nikada nisam ni videla uzivo ni dodirnula, a osecala sam ga celim telom, osecala celim bicem, cak mi se desilo kada sam vodila ljubav sa muzem da vidim njega kada je bilo najlepse.

E, da mi je ovo neko pricao ne bih verovala, a istina, eto.
Posle mog treceg prekida sa njim, za ovih mesec dana, a prekide sam pravila jer nisam znala cemu sve ovo vodi i sta cu raditi kada mi vise ne bude dovoljno da budem sa nekim drugim, kada moje telo bude trazilo samo njega, sta tad?!

Treci put je stvarno bio kraj, treca sreca?

Ne bih rekla. Nisam pesimista, realista sam koji naginje ka optimizmu, ali znas kada jednostavno shvatis da svaki put kada volis nekoga to bude gotovo, bas kada to shvatis, i jednostavno naviknes se da nemas srecnu ljubav, ne?

Kada je bilo gotovo, malo sam pocela vise da listam ostale rubrike i da ih citam, jer do sada nisam mogla, jer sam po 2-3 sata dnevno provodila dopisujuci se sa njim, cesto tako. U mnogim Forumima i Online Dnevniku naisla sam na njegovo ime procitala sam njegove komentare, i konacno ukapirala ono sto treba da se cita izmedju redova, a ja nisam.

Ukapirala sam da ko zna koliko ih ima sa kojima je tako flertovao kao sa mnom, i one su se primile kao ja sto sam, iste reci, fore, cake.

Bravo majstore, skidam kapu, ovacije!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Ne moze to svako, to je umetnost!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!


A ja se zaljubila, posle svega samoj sebi sam se smejala.

Oprostajno pismo

Autor ljubavneprice | 5 Maj, 2010, 10:02
Posveceno mnogima koje su se slile u jednu, koje su sada samo san jednog osmeha, i skriveni uzdah koji se otme dok idem nekim starim ulicama.



Eto tako.
Malo po malo, terajuci subote i nedelje da rastegnu i prekriju sivilo ponedeljaka i utoraka,
sredama uzivajuci u slatkoj jezi koja najavljuje kraj nedelje, cetvrcima vec u petkovima,a petkovima
pomno procavajuci mape snova, kojima smo lutali, dodjosmo dovde.
Sta sada reci. Mnogo mi stvari pada na pamet, suvise mnogo za jedno pismo.
Da, voleo bih da mogu da ti kazem, recimo, kao Dobrisa Cesaric
".. Mozda ces se jednom uvece pojavit
Preksrasna u plavom,
Ne slutec da si svoju svjetlost lila
mojom davnom javom,
I ja koji pisem srcem punim tebe
ove cudne rime..."

Da, mogao bih ti napisati svasta. Da, mogao bih ti pisati pisma, pesme, voleo bih da stavis glavu u moje krilo
jednog kisnog dana, da zatvoris oci i da ti citam neke lepe pesme, stvarajuci simbole koje cemo samo mi
razumeti i celu njihovu lepotu halapljivo i sebicno iskoristiti za kicenje tog trenutka. I onda pritisnuti
dugme na satu vremena i zaustaviti ga zauvek.
Pa opet ne bi to bilo dosta, sve sto bih ti rekao bilo bi samo pusti odblesak vatra koje plamte u meni.
Dopisivanje sa tobom, svih ovih godina mi je jako prijalo, srecan sam sto sam nasao nekoga sa kim sam
mogao da delim taj izvor u meni, sto sam jos neke usne mogao da napojim, sto sam cuo eho u ovom svetu.
Zaista, cudno je to kako smo slicni u nekim stvarima, sada je mozda pravi trenutak da ti kazem, zaista
ne stroh nekoga ko mi je vise slican iznutra, ko je tako delio predele sna sa mnom.

Pa ipak, za kraj, ne znam sta da ti kazem. I, mozda je bolje tako. neke stvari moraju biti niezrecene,
neke staze moraju voditi u maglu, jer, kako Luis Kerol rece,
..." Lovicemo ih naprscima, viljuskama i nadom..."
(ovo je iz jedne moje omiljene price, koja mi mnogo znaci)
Za kraj ti poklanjam (kako prigodno), pesmu koju ne nzam kako se zove, Jesenjinova je,
sa njim sam poceo da se druzim od skora, od skora mi vise prija ruska pusta stepa i divlja priroda
od mirisa Sene i fransuckih bordo misli.

Odavno je zapisano
da trideseta vec znaci
kako si bogalj tu i tamo
dok zivot vise te privlaci.

Draga, skoro ce trideseta,
a zemlju sve vise volim.
I zato mi u srcu cveta
ruzicast plamen ko da gorim.

Ako se gori - gori do kraja.
Nisam uzalud u lipar sveti
bacio alku s papagaja,
znak kako cemo sagoreti.

Ciganka mi taj prsten dade.
I za tebe ga skinuh sa ruke.
I sad u strahu i bez nade
slusam ja vergla tuzne zvuke.

U teskoj glavi sve se muti.
U srcu magla, led, i s tugom
mozda cu od nekog cuti
da si ga dala uz smeh drugom.

Ljubeci te sve do dana,
raspitivace se on ocajno
kako si navela sarlatana
da tako peva osecajno.

Pa ipak minuce i ta rana.
Al kraj zivota nije mio.
Prvi put je huligana
papagaj proklet prevario.


Eto tako.
Puno ljubavi i mirnog srca ti zelim.
Eto.

Ženska posla

Autor ljubavneprice | 5 Maj, 2010, 09:59
Inače, ja ženske srećem svuda, moglo bi se reći: bilo gde. Hteo sam da kažem da tu uglavnom nema pravila, ali ima jedno, a to je da mi se nikada ne ponovi situacija na isti način, na isto ili slično mesto. I sad, ako je to tako ostaje mi da se zapitam čemu služi iskustvo kada dođeš u neku približnu situaciju, (koja se neće ponoviti). Pitam se, shodno svemu predhodnom: čemu služe iskustva ili: na šta čovek da obrati pažnju da ne bi ponavljao greške? Sve to se pitam jer počinjem da prepoznajem neke svoje "greškice" koje mi se ponavljaju... Pa, opet sam imao jedan promašaj.

Evo, neću da pravim veliki uvod jer znam da se "otkačim" pa mi se može desiti da zaboravim i da ne kažem ono najvažnije, (što inače nije redak slučaj). Vidi, ovako nešto samo meni može da se desi, a kada se meni nešto dogodi - onda je to udes! Inače, sve je počelo jedno prepodne, prijatnim susretom kod Đerma uz razmenu telefona i dogovor da je nazovem oko 20:00. Kada malo dublje razmislim sve se ustvari završilo pre nego što je i počelo, tj onog trenutka kada sam rešio da ne odem na Drugarsko veče nego da posetim dugogodišnju prijateljicu, tada nepoznatu, a danas estradnu umetnicu, (meni se uvek takve stvari dešavaju, uvek napravim pogrešan izbor). Nerazmišljajući, unapred sam prihvatio poziv još kad sam je ugledao kako šeta drugom stranom Bulevara. Šta je tu slutilo na loše?

- Halo, dobar dan, Svetlanu molim! - ("pun sebe").
- Evo, sačekajte.

Čuh došaptavanje, kao: ko to "nju" traži? I čujem iz daljine cimerku kako kaže: da je neki "dubok muški" - mora da je Laki!
Vidi, vidi, znači da joj je pričala o meni, a kada žena priča o nekom muškarcu, moraš priznati, da to nije bez razloga. Stvarno ne bih hteo da zvučim neskromno, ali moram da ti opišem sebe jer kako bi inače mogao da pratiš nastavak. Kao što vidiš, tema sam! Hm!

- Ćao Laki dušo... dobro sam ... da ... ne, nisu mi bili gosti, bili su sprečeni demonstracijama... i pričice od nemila do nedraga, i kako dovršava neku knjigu, pa baš je vreme bez veze, i ovo i ono - i već dobrih 15 minuta se "čepi". Čoveče! Ma šta se raspričala, pa videli smo se prepodne i sve sam to već čuo, a nikako da me pita u vezi mog dolaska. Već je bila iscrpela sve telefonske teme i da sam rekao: doviđenja - tako bi se i završilo (to sam ipak trebao i da uradim). U trenutku pomislih da nije zaboravna, ali u tom trenu konačno dobivši reč, poput krivca, tiho rekoh: ... ustvari, hajde da ti prvo nešto objasnim. Ja znam za lepe reči finog vaspitanja, poput: izivinite, oprostite, molim vas, da li biste bili ljubazni itd, ali kada nešto želim ja retko kada pitam za dozvolu. Znaš, u vojsci sam naučio da ukoliko pitam dal' nešto može, uvek bih dobio negativan odogovor, jer je u vojsci naznačeno pitanje odlučivanja i ukoliko to nije naređenje i nije "u dnevnoj zapovesti" otkačićete, jer niko ne voli da preuzima odgovornost. U civilnom životu ti je slično - uvek nađu brdo nebuloznih razloga pa na kraju ostane samo konstatacija: koji te vrag ter'o da išta pitaš? Zato ja ne pitam, već kažem: hoću to i to, (zato obično i dobijem - pa se posle i kajem.) Zbog svega, rekoh Svetlani,

- Dolazim za sat vremena? (Od grimase koju sam napravio i Drakula bi se zgrozio - ispoljavanje straha na licu zbog mogućnosti da budem odbijen.)
- Važi ! - Reče k'o iz topa.

(To sestro! To kada vidim da se neko folira i femka uvek me podseti na moju sešu, jer te scene je trenirala svakodnevno, šta im je radila - eh, ženska posla!)
U taku sam izveo prekoredno kupanje i brijanje, "Farenhajt" i prateće aktivnosti... Evo me već na Karaburmi, zgrada prekoputa Robne kuće, sprat treći, broj trinaest, nešto me štrecnu, pred vratima čujem šuštanje vode iz kupatila, obuze me neka toplina (uuuuh!), pa zazvonih još jednom.

- Cveće cveću, - i ostale ljigavštine, kako to ja već znam, i kakvog me je Bog stvorio, (a ni ti nisi bolji.)
- Jao, Laki nisi trebao ... i Hulija, baš si srce! (Ma šta nisam trebao, a možda je žena u pravu. Ali važno je da sam prešao prag, a Venera i Mars će već sve ostalo.)
- I-juuu, pa i čokoladne bombonice - svaka ti čast! Cveće je prekrasno, pomozi mi da ga stavimo u vaznu. Lolo, stvarno si me prijatno iznenadio!
Inače ja znam da preterujem sa tim poklonima pažnje, ali to je moj stil i to je jače od mene, to zbuni svaku, znaš - to mi je adut!
Posmatram buket stvarno je k'o božićna jelka, skoro mi je zaklonio glavu, baš sam kreten. No, držim, (kreten) i dalje onu buketčinu k'o idiot i kurvinski joj se približih da proverim njen parfem. Ali taj gest samo pogorša ionako napetu situaciju, jer onako poluočešljana i bludnim pogledom "na pola", stomak mi okrete za 360, (ne osetih parfem ili sam to već totalno "puk'o" na startu.)

- Gde ti je cimerka?
- Radi treću. - A ja s anđelima.
- Vino ili domaća? - prekide me u štimovanju instrumenata.
- Okretna! - Odgovorih, spreman na sve što god da je ponudila, (mislio sam baš na sve, a ti ne bi?).
- Uskoro će i kafica, posluži se krekerima i maslinkama.
- Gde si ih kupila, lepi su ?
- O tome ćemo kasnije, - reče uz osmeh, polu-okrenuta meni, i ode do kuhinje, pa i ja za njom, mislim, pogledom za njom, dok je ona zanosno njišući kukovima... čoveče! Al će biti veselo! I-haaa!
A ja, već k'o vulkan pred erupcijom. (Sve po planu!)

Sedimo udobno zavaljeni u foteljama i pričamo. Ona krsti nogama k'o roda, a ja očima. Da, sećam se da je načinjala i temu vere i da misli da bi trebalo da se krsti u crkvi. Bio sam spreman da joj predložim kumstvo ... ma sve, ali nije bilo šanse da dođem do reči. Ustvari, kako je vreme surovo odmicalo na sve sam apriori bio spreman. Ali, avaj! Nekontrolisano trpam one krekere i blenem u nju ... ona sipa li sipa; pa drugu pa treću, pa prestadoh da brojim - pa da je ne odbijem, da je ne uvredim i naljutim, a ona sa onom pričom od 20:00 , a i od prepodne, (jao, nemoj opet - molim te! )

Ne sećam se da li mi je dala priliku da bilo šta kažem, uglavnom pauza nastade dok je bila u toaletu. Iskoristih priliku da se priberem i smislim novu taktiku, vidim da ću ja "žedan preko vode". Avaj, još sa praga nastavi da “melje”, a ja povijenog repa, da mrdam glavom,
- Da ... da ... da ...
Da l' od domaće ili od mrdanja glavom nastade kompletna konfuzija, pa odoh i ja do toaleta? Sa afirmacijama sam morao da nastavim i iza vrata.
- Ljudi! Pa ona je mrak!
Reših da prekinem ovu lakrdiju, ma idem kući da se k'o čovek naspavam, smisliću ja već nešto - ni prvi, a nedajbože nit zadnji put.
- Već je 23:00, da te više ne zadržavam - rekoh.
- Nemoj, baš nam je super, ostani još malo, (vidim da joj je super, a ja?)
- Uskoro će početi policijski čas - rekoh rezignirano. To ju je nasmejalo do suza pa iskoristih da joj se primaknem, ali se sve završilo na tom, i njenom da ostanem samo da popušimo još po jednu uz nalivanje još jedne za koju ne znam ni da li sam dovršio.

Sledećeg dana oko 01:30, već sav ispušen ko cigara, u bunilu i upalom vratnih mišića i s' pitanjem šta mi je sve ovo trebalo, između dva: "da-da", čuh je u magnovenju kako kaže da sve to treba rasturiti i ugasiti.
Impulsno, gestom ranjene zveri, pogledah u sijalicu i rekoh:
- Ceco, a da mi malo utulimo svetlo u sobi? (Uz poznat, upitno - optimistički, pokret obrvama!)
Uh! ... Isprovociranu kanonadu nemam snage da opišem ... možda nekom drugom prilikom, ljudi: sramota me je.
Ne znam šta je tu bilo loše. Evo i vi kažite ...

...Sutradan sam se probudio sa jakom glavoboljom, a i s' pitanjem šta sam ja Bogu zgrešio i gde sam pogrešio?
Ne znam!
Umesto da ugasimo svetlo, možda sam trebao da kažem: da ja ugasim, jer sam je možda uvredio što, pobogu, teram damu da ustaje - stvarno sam ponekad neotesan.

A ...da nije ?
... Ma, ne znam!
Hej! Znam !
Da se ona možda nije bojala mraka?
Nije ...?
...!
Čekajte ...a zašto me je uopšte i pozvala? Ha?
- Ceco, a zašto si ti mene uopšte i pozvala?