Kraj jedne ljubavi
Autor ljubavneprice | 30 Apr, 2010
Po ko zna koji put prosla sam kroz ta vrata. To su kapije sveta mog kroz
koje je on otisao zauvek, stazom rosnom od mojih suza, koje su ga
snaznije od hiljadu reci molile: "Ostani... ". Stisak ruke na zgaristu
ljubavi bio je jak, i kao na tren da se pokajao, pokusao je da zadrzi
moju ruku drhtavu, kao da je sakupljao pepeo koji je ostao. Suze u
njegovim ocima bile su mac, koji se sve vise zarivao u moje srce. Plakao
je i ostavljao me kao da je na to bio primoran, kao da je hteo nesto
vise da kaze, ali su ga suze onemele. Volim ga, iako me boli ostrica
koja se svakim trenom sve vise zariva, muteci moju svest, u kojoj je on
jedno vreme, a kao da je bio citav zivot, bio sve. Nemocna sam... Svesna
sam da je kraj, da se onaj stari plamen ugasio... Ali zasto kada je bio
u svom punom sjaju, kada je jacina nase ljubavi bila ogromna, a kod
mnogih izazivala i zavist?Vec nekoliko meseci ni traga ni glasa od mog
voljenog, koji je izgleda bio samo pogresan izbor mog srca koje je
naivno verovalo u svaku njegovu rec. Gde je ta ljubav?Da li je zalutala u
nasim razlikama (ili slicnostima)?Da li se uplasila pa opustosila
njegovo srce?Ili jednostavno nije ni postojala?Sve vise verujem u to
mada onaj mali naivni deo mene se jos uvek bori protiv te misli koja mi
kida dusu. Da li je zaista voleo neko ko je mogao sve tako drago da
ostavi i baci u ambis zaborava kao da nikad nije ni postojalo?Da li se
povredjuju osobe koje volimo?Ali ipak suze njegove govorile su suprotno.
Mozda su to bile suze pokajanja, ali to bi onda dovelo u pitanje
njegov karakter. Plakao je, kao da se borio izmedju svesti i podsvesti,
kao da su se u njemu sukobila mnoga osecanja koja nije mogao ni sam sebi
da definise, a kamoli meni, devojci koju je, dok je plakao, ostavljao.
Ti biseri koji su klizili preko mog lica bili su samo dokaz moje nemoci i
bile su oprostaj od te ljubavi koja mi je sve. Cutali smo, a samo
povremeno se culo njegovo pitanje:"Da li zelis da odem?". Kakv
apsurd!Nisam zelela da ode od mene, ali sam bila svesna da su njegove
zelje drugacije, ali mu je griza savesti nalagala samo to da saceka
momenat kada budem bila spremna da ga pustim. Znala sam da to moram da
ucinim odmah i zbog njega i zbog sebe, jer ipak sebicno bi bilo biti
vodjen samo svojim zeljama... Osecala sam veliku prazninu u dusi i srce
mi se cepalo kada je odlazio, jer sam znala da se oprastamo zauvek.
Jednom kada se ostavi, rusi se ono neopisivo i uzviseno sto postoji
izmedju dvoje ljudi koji se vole, onaj svetionik u dusi koji je uvek bio
utociste i spas. Svaki drugi pokusaj bio bi samo vapaj za prosloscu,
koja je ipak samo proslost. Suze su stizale jedna drugu, ta
nezaustavljiva, nepresusna reka tekla je preko mojih obraza, a ja sam
kao davljenik u njoj zelela da se trgnem iz tog ruznog sna koji me je
tistio i rusio ceo moj svet.
Pitam se da li jos uvek imam snage da se borim za njegovu ljubav koju mi
je on surovo oduzeo. Ne znam, zaista. Znam samo to da ga i dalje volim i
da je on iako tako blizu, veoma daleko od mene. Moja dusa jos uvek ne
moze ponovo da zavoli, jer jaki su tragovi proslosti... Oni nikada ne
iscezavaju i jedino se od njih nikada ne moze pobeci. On je sve vec
predao dahui secanja, pokopao nasu ljubav i jednostvano otisao dalje. A
ja?Ja stojim u mestu nemam snage da zakoracim, jer jaka je ljubav koja
me vuce da ostanem i koja ceka svoju ponovnu uzvracenost.
Upoznala sam ga u školi.Imao je 14 ja 13 godina.Oboje smo bili 7.razred.Bili smo STRANCI do tada.Došao je i povukao mi špagicu bolera.To je bilo slatko..Ali zašto on?Zašto mi se sa njim sva ova patnja morala dogoditi.Postali smo PRIJATELJI.Igrali bocu istine dok jedno od nas ne bi zaspalo.Počela bi pitanja:Kad bi bili u vezi ...Uvijek sam rado odgovarala na njih.S vremenom sam se zaljubila u njega.Naravno kada nekog upoznaš bolje,zavoliš ga.On je bio poseban.On je bio moj Anđeo.Postali smo PAR.Voljeli smo se...Dopisivali smo se do 2h ujutro.Ogovarali bo profesore.Lagali bi si da se ne volimo.Uvijek smo našli tema.Ali pored svega toga što smo mi imali stajala je i ona.Ta Maja.oličje savršenstva.Njegovo srce je još uvijek bilo kod nje.Znala sam ja to...Ali sam neko vrijeme šutjela.E,kad sam mu rekla to bilo je kako ja to mogu uopće misliti.da sam mu jedina i tako dalje.No otavio me jer sam bila bez razloga ljubomorna,kaže.Bez razloga?ne bih rekla.dva dana nakon prekida je bio s njom. :( prekinuli su...i ja sam ga naravno opet utješila i opet sam bila uz njega.u među vremenu sam patila za njim.Shvatio je da sam ga voljela i on je mene molio da mi opet budemo skupa.Naravno da sam pristala.ipak sam njega jedino pravo voljela.iskreno.sa cijelim srcem.No opet se ona pojavila.i tu je bio kraj.kraj svega.sada nismo ni prijatelji.tako je to u vezama. : STRANCI->PRIJATELJI->PAR->STRANCI. i kako sad dalje bez njega?
8.4.2011.-01.10.2011.
F.B. moj mali Anđele uvijek ću te voljeti.
Autor Aurelija am 01 Okt 2011, 01:01