Neuzvracena ljubav

Autor ljubavneprice | 30 Apr, 2010, 09:57
Ovo je obicna prica, prica koja bi se mogla dogodit bilo kome na svijetu. Nisam jedina i to me nekako tjesi. Al bez obzira na to osjecam se kao da sam sama, sto na kraju krajeva i jesam. Koliko boli neuzvracena ljubav? Nitko to nezna dok je ne osjeti. Jako boli, toliko boli da sve u meni umire. Nicemu se vise ne radujem, a i cemu da se radujem kad covijek kojeg volim nije tu. Cemu da se radujem kad ga ja toliko volim, a on me toliko mrzi. Tocno se sjecam dana kad su moje oci ugledale nesto najljepse na svijetu. Njega. Moju ljubav, moju srecu, moje sve. Mog Vedrana. Bilo je to 13.6.1997. A ja? Ja naivna djevojcica sa niti 15 godina zaljubila sam se u njega. LJubav na prvi pogled. Ljubav koja ce mnogo godina poslije ostati duboko u mom srcu i nikad nece moci naci izlaza. Ljubav koja ce mi unistit naljepse godine zivota, koja ce unistit mladost.Ljubav zbog koje cu se zauvijek uvuci u dubini jedne cahure i nikad necu vise biti kao nekad.

Neuzvracena ljubav. I cesto danas postavljam sebi jedno pitanje. "Zasto si me imala, mama? "Zao mi je sto nisam umrla kad sam ga vidjela, sto za ljubav dobra nisam bila. Ne zelim vise da ga volim, al svaki pokusaj da ga zaboravim jer uzaludan. Ne mogu. Ne znam kako. Zelim da zna da je jos uvik nakon dugih 7 godina svetinja na koju se kunem. Zelim da zna da je jedina nada koja me drzi u zivotu. Zelim da zna da ni ovo sunce ne mora sjati kada njega nema. Toliko je rijeci ispisala moja ruka, toliko pjesama i pisama al nijedna ta rijec ne moze u cijelosti opisati ono sto moje srce osjeca. Neka mi oprosti sto se cesto pojavljujem u njegovoj blizini, sto ne mogu skinuti pogled s njega,sto bi umrla za samo jedan njegov dodir. Neka mi oprosti sto ga volim.Ne zelim to,al drugacije neznam. Sve mu je na dohvat ruke, sve mu je tko blizu ali nisam mu dovoljna,ni ja a ni moja ljubav. I nikad nece saznat koliko mi je do njega stalo, i da bi mi 24 sata s njim bilo premalo.

Bilo mi dovoljno da se samo malo potrudi, samo malo da shavti. Blazen bio san, koliko sam to puta sama sebi rekla. Blazen bio san, ja ga ljubim svaku noc. A tek kad svane dan, ja neznam gdje cu poci. Nazad nema kud, a naprid je hladno.Zasto me toliko mrzi, kad ga ja toliko volim? Tako mi je tesko gledat ga, a znat da nema prava na njega. Tako mi je tesko cekat ga, a znat da nema prava na njega. Tako mi je tesko trcat s jednog prozora na drugi, i gledat na stazu kojom ce ona mozda zaista jednog dana i doci. Evo danas dok sam hodala ulicom, vidjela sam ga. I mislila sam da mogu, mislila sam da cu ostat ravnodusna kad prode kraj mene.Krivo sam mislila,opet nisam mogla da ga ne pogledam. Pogledao me je.A taj je pogled jedino sto od njega smijem da imam.Pogledao me je tim plavim ocima,plavim ocima poput cvijeta u vrtu moga djeda.Zasto se nisam rodila slijepa,jer ga tada moje oci nikad ga nebi vidjele. Cula sam njegov smijeh, smijeh koji je odzvanjajo hodnicima moje duse. Zasto se nisam rodila gluha, jer ga tada moje usi nikad nebi cule.

Toliko ga volim, a boli me. Uzasno me boli. Nema ni sa cim biti ponosna na nas. Zasto me Bog tjerao da ga zavolim, kad ga ne mogu imat? Mozda da bi shvatila znacenje rijeci patnja. Eto,toliko boli neuzvracena ljubav. Boli do ludila. Tako vec sedam godina ljubim njegovu sliku i sapcem njegovo ime.A on?On me ne voli. I vise mi uopce nista nije vazno. Nije mi vazno jesam li u necijim ocima lijepa kad to nisu njegove oci. I kad bi mi oci zavezali,ja bi ga prepoznala medu tisucama drugih momaka, jer nijedan ne slici na njega. I dalje cu se zaljubit u svakoga koji slici na njega, al nikog necu voljeti jer to nece biti on. Na svijetu on moze od mene trazit sve sto hoce, samo jedno ne moze.Nemoze trazit da ga ne volim,jer to nemogu.Ja sam jedino na svijetu sto moze imat kad god to pozeli. I zelim sve te dane,sve godine provedene bez njega zamjenit za jedan dan s njim.

Eto, da mi makar da pet minuta. Pet minuta svog zivota koje njemu nebi znacile nista.A meni? Meni bi bile sve i tada bi zaista imala na sto bit ponosna. Al svatit ce on jednog dana da ga je voljela jedna zena, jedna zena nevoljena. I tad ce ga slomit svaka moja suza. A ja znam da cu kad se to desi, da cu mi prici i zagrlit ga i bit mu oslonac. Oprosti mi, Vedrane. Oprosti mi sto te volim, Bog me kaznio nije znao hocu li ikad moci da te prebolim. A cime sam ja zasluzila sedam godina patnje?a samo ima 22 godine. Volim te, Vedrane. Vedrane, tako si naivan kad mislis da po noci sijaju zvijezde. To nije tako.To se andeli bude, sreco moja bude se samo da bi tebe gledali. Volim te vise nego jucer, a manje nego sutra. Oprosti mi!

Moja Prva Ljubav

Autor ljubavneprice | 30 Apr, 2010, 09:57
Sunce polako zalazi,i ja,ne odaljavajuci se od mora, mislim na nju i cekam. Nadam se da ce doci...
Uzalud. Ona nije vise tu, otisla je s drugim a ja... Ja cu nastaviti da cekam sve dok srce izdrzati moze... Izdrazati da gledam druge kako su srecni pored tihog mora...
Moja prica pocinje nekoliko godina unazad. U malom mestu koje ce mi vecito ostati u secanju, zbog nje. Zbog moje ljubavi prema njoj i secanja na nase dane...

Ja sam dosao u posetu kod nekih rodjaka i onda kao da sam video jako belo svetlo. Zaprepastio sam se. To i nije bilo svetlo vec njen andjeoski lik i njena dusevna lepota.

Od toga dana morala je biti moja ili me neci biti, pomislih.
Sati su mi bile kao godine dok sam cekao da naidje, a kad bi naisla vreme je prosto letelo... Konacno jednog dana smo se malo bolje upoznali i shavtili da i ja i ona zelimo isto i od toga dana bili smo stalno zajedno i obecanje smo jedno drugom dali da cemo biti zajedno ceo zivot, pa i vise.

Dani su isli a ja neznam da li je vani bilo hladno ili vruce, znam samo da je meni bilo divno.
Dani su prolazio, za njima i meseci... Ja sam odlazio i uvek se vracao zbog nje, i trpeo prezire rodbine i mnogih drugih koji me nisu zeleli tu...
Secam se da me je jednog dana zvala i rekla mi par reci:
Zbogom, ne volim te vise.
To je bilo sve.
Dane sam provodio u sopstvenim suzama a noci u bolu i tugi. Vise nisam bio onaj stari.
Opet sam se vracao na starim mestima u nadi da cu osetiti ono sto tu osetih sa njom, ali nisam. Sada je tu bila samo bol... Bol i nista vise.

Setajuci pored reka secao sam se kako me je grlila, kako me je ljubila i sebe mi davala... Kako mi je srce krala svakim poljupcem...

Onda me je najvse bolelo videti je sa nekim drugim srecnu i nasmejanu, jer u mojoj dusi ona je i dalje bila samo moja.
Cak i danas je moja i nicija vise, ali samo u mom srcu. Ne i u njenom.

Sunce je vec zaslo a da to nisam ni primetio. I hladno je ali tek sada to vidim... Neka neznanka prolazi plazom i smeska se ali ja i ne obracam paznju jer viase nisam u stanj da voplim. Ne posle nje. I necu nikada voleti. To je moja sudbina...

O Boze, ako je ikada sretnem ucini da ne vidi mi bol u ocima i da ne shvati da patim, jer ne volim da gubim. A Boze, daj uzmimi dusu, jer zivota i nema kada ona uzela mi je sve ostalo...

Vetar mi hladi lice i suza sto kanu ostade skamenjena tu, na plazi kao znak moje ljubavi prema njoj... Mojoj prvoj ljubavi...

Sjecanje

Autor ljubavneprice | 30 Apr, 2010, 09:56
Sapletoh se u lavirintu sjecanja... To je sve sto je ostalo poslije svega... sjecanje na ljubav... prvu i najvecu. Vrijeme prolazi a on je i dalje u mom srcu i uvijek ce biti. Spojila nas je ljubav na prvi pogled... Bili smo jedno drugom sve. On je bio najbolji u odbojkaskom timu, moja osmica, i uvijek je igrao samo za mene. Svi su to znali i navijali su za nas. Ja sam bila njegova gimnazijalka na koju je bio ponosan i u koju je vjerovao, njegova buduca doktroka. Radili smo sta god nam je palo na pamet: od kampovanja u divljini, preko splavarenja, ronjenja, jedrenja do planinarenja. Nista nije bilo nemoguce, sve je postajalo izvodljivo... Na vrhu jedne planine ogromnim kamenjem je sazidao nasa imena "kako bi cijeli svemir vidio koliko se volimo". Znali smo satima ljubiti se na jesenjoj kisi, satima valjati se po snijegu, satima setati proljecnim vecerjima da bi mi ubrao po jedan od svakog moguceg cvijeta na koji bi naisli... Znali smo satima zagrljeni cutati jer sa njim je i tisina imala smisao. I tako mjesecima... godinama. Sjecam se samo koliko smo slavili upis na fakultet ne razmisljajuci o posledicama studiranja u dalekom gradu. Mislili smo da je cijeli svijet nas...da mozemo sve... Mastali smo o buducnosti, o diplomiranju, vjeridbi, svadbi, o kcerkici koju smo zeljeli prvo da imamo... Ali, kazu da su sve velike ljubavi tuzne. Ni mi nijesmo izuzetak. Sudbina je polako razdvojila nase zivotne puteve... Daljina nas je "ubijala". Stotinama kilometara udaljenost-stvarala je samo tugu. Zivjeli smo za rijetke susrete pune ljubavi, njeznosti koje nikada necu zaboraviti... i odlucili smo da se razidjemo... Iako je mnogo boljelo... Sve nam se rusilo... nije moglo drugacije, nikako... Tog kobnog dana satima smo zagrljeni plakali govoreci najljepse rijeci ljubavi... i obecanja... nikad zaboraviti... ne prestati voljeti... opet jednom sresti... Poslije 5 god. samo je to ostalo... Otisla sam i maksimalno se posvetila studijama jer znam da on i danas vjeruje u svoju doktorku. A on je napustio sve i otisao daleko. To je sve sto znam... sve sto su mi rekli. Ma gdje da je neka mi bude srecan i svoj... Neka mi ostane dobar...

Dok nas smrt nije rastavila

Autor ljubavneprice | 30 Apr, 2010, 09:56
Moja tuga je prevelika. Moja tuga je ogromna. Svaki dan te se secam, svakim sekundom si mi u mislima a znam da je kraj, da se vise necemo videti, znam da cu te voleti jos dugo, ali izgubljeno zauvek je nesto sa kojim moram da se pomirim al` srce ne da, nece da kaze da vise nisi moja...

A bilo nam je lepo. Svaki dan smo se vidjali, svaki slobodan sekund koristili zajedno, nazivali se raznim imenima (kolacicu, slatkisu, maco...). A sada a i zauvek ti trenuci mi dolaze samo u snove u kojima jos uvek mogu da te osetim ali na neki cudan nacin. Da ne zaboravim da napomenem da smo se zakleli da nista nece stati na put nasoj sreci. Da cemo uvek biti zajedno, sve dok nas smrt ne rastavi. Cini mi se da smo to obecanje i ispunili.

Vece je palo i u nas grad. Ona devojka koju toliko volim zajedno sa svojom drugaricom i dva druga krenuli su kolima na jednu zurku koja se nalazila u blizini naseg grada. Vozac je bio jedan decko. Krenuli su... Nisam bio prisutan ali sve to mogu da osetim. Da, mogu... Krivina, ogromna krivina se nasla na putu. Vozac je izgubio kontrolu nad volanom i samo je produzio. Tu je bio kraj njenog zivota. Tu ce se negde zavrsiti i moj. Kola su bila u velikoj brzini i udarila su u drvo. A danas, danas na tom drvetu se nalazi venac. Svo cetvoro su umrli. Ostalo mi je samo secanje, fotografije i male uspomene.

Znam da te vise necu videti ali znaj i ti da cu te celog zivota voleti. "Dok nas smrt ne rastavi"...Secas se tih reci? "Kolacicu, slatkisu" nikad vise necu cuti te reci sa tvojih usna a voleo bi jos samo jednom, samo jednom i onda neka mene odvedu na nebo. Malena volim te.

"Kratko sam te ljubio , prebrzo izgubio, pricam andjelima lice mi na bebe, kako nisam sreo miliju od tebe, i da ne postoji na svijetu sila, mocna kao sto je nasa ljubav bila... Moja draga, moja draga, jutros iznenada nestala bez traga...?!?!" Eh kad cujem tu pesmu, kad samo cujem dodje mi da se u*****.....Suze mi obasipaju lice... Hvala sto sam moju ogromnu tugu podelio sa vama...

Hteli smo da dohvatimo nebo

Autor ljubavneprice | 30 Apr, 2010, 09:56
Ova prica je istinita. Bolna je, i uvek kad je se setim suza mi krene niz lice, ali ona suza, puna bola, tuge i patnje za izgubljenom osobom. Volela sam ga, i bilo nam je lepo. Imao je crnu kosu i crnu oci. Sapatao mi je da niko nema tako lepu oci i kosu. Stajali smo na kisi, jer na kisi se raste, mi smo hteli, hteli smo da dohvatimo nebo. Sapatali smo u noci sigurni da postoje duhovi, sapatao mi je da cemo ljubav, ja i on otici u raj. Ispijala sam reci sa njegovih usana i slepo verovala.

Onda je dosao ON, neki novi decko u skolu. Osecala sam njegov pogled na sebi, prisao mi je i rekao:

--Marko (moj onadasnji decko) se FiKsA--
--Ne, ne, ne, ne, ne verujem ti-- Vrisnula sam iz sveg glasa.

Otrcala iz skole, trcala sam preko Petrovaradinske tvrdjave samo da bi stigla u njegov zagrljaj. Pronasla sam ga, podigla mu rukav i uverila se da je decko koji mi je rekao da Marko konzumira drogu, da je, da je, da je bio u pravu. Suze su mi se slivale niz lice. Otisla sam setala mracnim ulicama, barem su meni tada tako izgledale. Gde je sada sve ono za nama?!Gde je sve to nestalo?! Da, sve je to izgubljeno u horizuntu spriceva tvojih vena. A toliko sam ga samo volela. Sledeceg dana cekala sam ga. Na zvuk telefona sam se trzala. Mislila sam da je on. Ali nije, zvali su njegovi drugovi, ocajnicki su mi saopstili da je Marko sad u bolnici, da je uzeo prekomernu dozu i eno ga sad lezi u krevetu i pitanje je sekundi kada ce se njegov zivot zavrsiti. Otisla sam do njega i on me je nezno upitao

--Malena , volis li me? Nismo uspeli da dohvatimo nebo, mozda cemo negde na nekom drugom svetu uspeti, ne brini, cekacu te, bicemo tamo ja i ljubav, jos nam ti falis, nemoj da zuris, ali dodji jednom--
--O Marko, neces ti nikada umreti-- Izgovorila sam, vec jedva gledajuci ga. Suze mi nisu dozvoljavale bistar pogled. Sve mi je bilo mutno.
--Malena, uvek cu te voleti-- Bile su njegove poslednje reci, polako je zatvorio oci i otisao na onaj svet, onaj svet gde jos samo ja treba da dodjem. Ali Marko, znaj da cu i ja brzo, neces me jos dugo cekati, bicemo ponovo zajedno...

Kraj jedne ljubavi

Autor ljubavneprice | 30 Apr, 2010, 09:55
Po ko zna koji put prosla sam kroz ta vrata. To su kapije sveta mog kroz koje je on otisao zauvek, stazom rosnom od mojih suza, koje su ga snaznije od hiljadu reci molile: "Ostani... ". Stisak ruke na zgaristu ljubavi bio je jak, i kao na tren da se pokajao, pokusao je da zadrzi moju ruku drhtavu, kao da je sakupljao pepeo koji je ostao. Suze u njegovim ocima bile su mac, koji se sve vise zarivao u moje srce. Plakao je i ostavljao me kao da je na to bio primoran, kao da je hteo nesto vise da kaze, ali su ga suze onemele. Volim ga, iako me boli ostrica koja se svakim trenom sve vise zariva, muteci moju svest, u kojoj je on jedno vreme, a kao da je bio citav zivot, bio sve. Nemocna sam... Svesna sam da je kraj, da se onaj stari plamen ugasio... Ali zasto kada je bio u svom punom sjaju, kada je jacina nase ljubavi bila ogromna, a kod mnogih izazivala i zavist?Vec nekoliko meseci ni traga ni glasa od mog voljenog, koji je izgleda bio samo pogresan izbor mog srca koje je naivno verovalo u svaku njegovu rec. Gde je ta ljubav?Da li je zalutala u nasim razlikama (ili slicnostima)?Da li se uplasila pa opustosila njegovo srce?Ili jednostavno nije ni postojala?Sve vise verujem u to mada onaj mali naivni deo mene se jos uvek bori protiv te misli koja mi kida dusu. Da li je zaista voleo neko ko je mogao sve tako drago da ostavi i baci u ambis zaborava kao da nikad nije ni postojalo?Da li se povredjuju osobe koje volimo?Ali ipak suze njegove govorile su suprotno. Mozda su to bile suze pokajanja, ali to bi onda dovelo u pitanje njegov karakter. Plakao je, kao da se borio izmedju svesti i podsvesti, kao da su se u njemu sukobila mnoga osecanja koja nije mogao ni sam sebi da definise, a kamoli meni, devojci koju je, dok je plakao, ostavljao. Ti biseri koji su klizili preko mog lica bili su samo dokaz moje nemoci i bile su oprostaj od te ljubavi koja mi je sve. Cutali smo, a samo povremeno se culo njegovo pitanje:"Da li zelis da odem?". Kakv apsurd!Nisam zelela da ode od mene, ali sam bila svesna da su njegove zelje drugacije, ali mu je griza savesti nalagala samo to da saceka momenat kada budem bila spremna da ga pustim. Znala sam da to moram da ucinim odmah i zbog njega i zbog sebe, jer ipak sebicno bi bilo biti vodjen samo svojim zeljama... Osecala sam veliku prazninu u dusi i srce mi se cepalo kada je odlazio, jer sam znala da se oprastamo zauvek. Jednom kada se ostavi, rusi se ono neopisivo i uzviseno sto postoji izmedju dvoje ljudi koji se vole, onaj svetionik u dusi koji je uvek bio utociste i spas. Svaki drugi pokusaj bio bi samo vapaj za prosloscu, koja je ipak samo proslost. Suze su stizale jedna drugu, ta nezaustavljiva, nepresusna reka tekla je preko mojih obraza, a ja sam kao davljenik u njoj zelela da se trgnem iz tog ruznog sna koji me je tistio i rusio ceo moj svet. Pitam se da li jos uvek imam snage da se borim za njegovu ljubav koju mi je on surovo oduzeo. Ne znam, zaista. Znam samo to da ga i dalje volim i da je on iako tako blizu, veoma daleko od mene. Moja dusa jos uvek ne moze ponovo da zavoli, jer jaki su tragovi proslosti... Oni nikada ne iscezavaju i jedino se od njih nikada ne moze pobeci. On je sve vec predao dahui secanja, pokopao nasu ljubav i jednostvano otisao dalje. A ja?Ja stojim u mestu nemam snage da zakoracim, jer jaka je ljubav koja me vuce da ostanem i koja ceka svoju ponovnu uzvracenost.

Na stanici zivota

Autor ljubavneprice | 30 Apr, 2010, 09:53
Ja znam da nikada necu ljubiti tvoje oci, ni buditi se srecna misleci na tebe. Ja nikada ti nisam ni ime znala nikada te nisam Svojim zvala, ja znam Ti nikada neces biti moj.I proci ce jos puno nedelja, usamljenih nedelja kako bih ih zvala, a ja cu Te i dalje cekati, i svake sekunde i svakog trena okretacu glavu traziti tebe, da se za tebe molim. Moje ce suze za tebe teci, a ti to nikada znati neces, i zauvek volecu te tvoje oci, tu tvoju kosu i celog tebe. Volecu te svim svojim bicem, volecu te do kraja zivota svoga kada poslednja sveca za mene dogori, i zauvek cu te cekati na stanici zivota mog, i na njoj stajacu sama.Ja koja sam uvek ispracala, mozda ce i mene ispracati neko, ko zna mozda jednog dana?! Mozda cu nekada zeleti nekog vise od tebe ali ga sigurno necu voleti tolikom jacinom kao i ovog puta. Stajacu i dalje, cekacu drugi deo sebe, na stanici zivota mog trazicu iskru oka tvog, trazicu tebe pokraj tela tvog, trazicu ljubav da mi se ona vrati, trazicu nekog da me shvati, kao sto svaki andjeo trazi dom svoj BLISTAJ U LEPOTI TI ANDJELE ''MOJ''. Samo ostaje nada da vreme sada leci sve rane i da bog ce mi dati sad snage preziveti te dane....

Nocas pada kisa sve jace i jace,kao da bog nad nama place.Ko da zali trenutke neke tako daleke.Kap po kap,tragove brise ono sto smo bili a nismo vise,jedna ljubav i srecni ljudi,dvoje koji ne postoje.

Iskrena ljubav... do ludila

Autor ljubavneprice | 30 Apr, 2010, 09:50
Tesko mi je zapoceti ovu pricu a da mi ne poteku suze na oci ... Svi misle da muskarci ne placu i da lako prebole neku ljubav? Ali kod mene nije bilo tako.

Bilo je to prosle godine kada sam prvi put vidio nick na chatu (ime nije bitno) 21. Nisam obraco veliku pozornost na to, ali nakon nekoliko minuta pojavio se prozorcic na kojemu je pisalo: CAO VITEZ (vitez to je moj nick bio ). Odgovorio sam isto tako lijepo i upito je odakle je rekla je da je iz N.Travnika a ja sam iz Viteza jer je to u neposrednoj blizini. Pitao sam je sta radi ovdje u Svici? Rekla je da je kod rodbine i da se odmara. Malo smo se zezali i dogovorili da se cujemo ponovo sutra. Jos me upitala kako se zovem i koliko imam god. a ja sam joj rekao da se zovem Ivan i da imam 24 god. A ona je rekla da joj je ime (ime anonimno) i da ima 21 god. Zatrazio sam jos broj tel. sto sam i dobio.

Sutra smo se ponovo culi i ja sam joj poslo sliku sa drustvom da ne bi otkrio svoj identitet. Ali na slici je bio i moj rodak kojega njezina rodica (ime anonimno) poznaje iz videnja. Pa su me upitale da li nisam ja mozda taj decko, na sto sam ja rekao da nisam ali ako me zeli upoznati mogu je rado pozvati na pice ako zeli? Rekla je da je jos rano za to ali da se mozemo dogovorit jednom poslije. I tako smo se pisali i ja bi je ponekad nazvao samo da joj cujem taj simpaticni glas koji me ocaravao. Onda smo se jednom trebali vidjeti u Discu ja sam bio sa drustvom i suprugom (jer vam jos nisam uspio reci da sam ozenjen i da imam 2 prelijepe djece Filipa i Leu - promjenio imena). Ali ona nije dosla iako je rekla da ce doci i da cemo se upoznati? Tako sam je ja pozvao jedno vece da izadje sa mnom na pice i da se opravda za nedolazak u Disco. Rekla je: OK

Ja sam otisao po nju u njeno mjesto i poslije u jedan kafic koji ja vrlo dobro poznam i gdje svi poznaju mene. Sjeli smo i porucili pice kod konobarice koja je moja prijateljica i koja zna da sam ozenjen i sve ostalo. Samo me upitala dok je prolazila ko je ova cura, sto sam ja odgovorio rodica i bacio osmijeh. Onda sam je upitao sta misli koliko ustvari imam ja god. Rekla je pa "ne znam" valjda onoliko koliko si mi rekao. Rekao sam joj da sam slagao i da imam 30 god. Ostala je bez rijeci. Ali je ipak dodala da jos dobro i mlado izgledam, rekao sam hvala. A onda sam joj rekao da joj moram jos nesto priznat? A ona je upitala jel opet neki sok? Rekao sam mozda. O cemu se radi UPITALA JE? Imam zenu i 2 djece sam joj odgovorio ...

Ostala je bez rijeci neko vrijeme a ja sam joj rekao da ne bi izasla sa mnom na pice da sam joj sve rekao odjednom. Rekao sam joj da se ne zovem Ivan nego (anonimno - nije bitno). Slozila se sa tim, popili smo pice i krenuli kuci. Sutra smo se ponovo culi i tako opet neko vrijeme a onda sam je ja ponovo pozvao na pice a ona je ponovo prihvatila. Ponovo isti lokal ali malo opustenija prica. Malo smo pricali o nama i malo o drugima a ja sam nastojao da budem sto zavodljiviji. Nakon par veceri provedeni skupa rekla mi je da zeli na neko lijepo i pusto mjesto gdje cemo biti sami? Naravno da sam poznavo takva mjesta i poveo sam je na jedno tako mjesto u blizini moga gradica. Rekao sam joj da je ne zelim povrijedit i da ne zelim nista ono sto i sama nebi zeljela a ona je odgovorila da zeli da je poljubim sto sam ja jedva docekao.

Ljubili smo se njezno i dugo a onda sam je upito dali zeli da predemo iza na straznja sjedala? Odgovorila je da bi imali vise mjesta otraga. Nakon nekog vremena rekla je da zeli da vodi ljubav sa mnom. Skinuli smo se ali ja nisam mogao nikako da uradim to sto se trazilo od mene? Mozda je to bio neki strah da je ne bi izgubio i da ne bi pomislila da je zelim samo iskoristit (jer vec u tom momentu sam imao osjecaje prema njoj i nisam je zelio izgubit samo zbog sexa ). Nakon nekog vremena smo odustali jer nije islo, bio sam pomalo razocaran u samog sebe jer mi se to desilo prvi put da nisam bio sposoban za to.

Sljedeci dan opet ista prica i isti dogovori idemo na pice? Nakon pica smo dugo sjedili u autu i razgovarali o svemu? U jednom mometu mi je rekla da kasni kuci i da je sto prije vratim. Ja sam tako i ucinio i dok smo sjedili pred kucom gdje je ona stanovala i razgovarali u autu upitao sam je: zar ne kasni kuci? Rekla je: "pa zar me istjerujes iz auta"? Ne, rekao sam, ali rekla si da kasnis? I nakon toga sam je njezno poljubio. Nakon nekog vremena je rekla: "zelim ponovo da probamo to uradit"! Ja sam se slozio sa time i otisli smo malo dalje do jednog pustog mjesta. Ponovo smo pokusavali i opet nije islo? Rekao sam kako ne mogu u autu jer se ne mogu opustit i sve mi je tijesno. A ona je rekla vec izivcirana da ja nisam sposoban da zadovoljim jednu curu jer mislim samo na zenu i zato ne mogu (ali to nije bilo istina ali ipak sam imao neki strah u sebi da ne pomisli da je zelim samo za sex, iako je ona bila incijator da ponovo pokusamo). Rekla je kako sam je razocarao i da ne zeli vise da izlazi sa mnom.

Odvezao sam je kuci i ja sam otisao svojoj. Ali me cijelo vrijeme mucilo to njezino razocarenje. Jer sam je zavolio svim srcem i dusom iako to nisam smio jer sam vec imao zenu i djecu ali osjecajima i srcu se ne moze uvjek naredit ako ih ispocetka neobuzdas. Neko vrijeme se nismo javljali jedno drugom ali jednom ipak se ja javim da je pitam kako je i sta radi. Tako rijec po rijec ponovo udjemo u pricu o nama. I ja je opet pozovem na pice? Ali ovaj put smo otisli u hotel i tamo smo sjedili, a posto ja nisam pusio 2 god. a ona me cijelo vrijeme nagovarala da zapalim a ja sam odbio. Ali tada sam zatrazio cigaretu i zapalio na njezino cudenje. Onda me upitala sta ce sada biti jer ja sam spreman uvjek za dva soka odjednom. Rekao sam joj ako zeli da mozemo da odemo do sobe gore a ako ne onda je u redu. Rekla je da bi rado isla sa mnom u sobu i tako smo otisli.

Ali ovaj put sam ja bio malo slobodniji i nakon par sati provedeni u postelji zajedno osjetio sam da je svaki put sve vise i vise zelim, a ona je to meni isto govorila da se zaljubila u mene i da ne zna sta da radi. Poceli smo jedno drugom davati neku nadu u zajednicki zivot i buducnost iako smo znali da to nece bas ici lako jer sam ja u takvoj situaciji a ona je bila na crno u Svici. Ali mene je vec od prije mucilo psihicko stanje (obitelj, financije, ostao sam bez posla itd.) pa sam vec ponekad posjecivo psihijatra i sa njim razgovaro o tim problemima. Uzimao sam i neke lijekove za smirenje, ali sada je nemir bio u meni jos veci jer nisam znao sta da radim, bio sam na raskrsnici lijevo prema njoj ili desno prema obavezama?

Vjerujte mi da se nisam bio nikada nasao u tako teskoj situaciji jer nekoga volis a moras ostavit ono sto isto volis (svoju djecu), jer moji osjecaji za ljubav su vec svi kod nje a ne kod moje supruge. Rekao sam neka bude sta ce biti... jer je ona imala obicaj reci vrijeme ce donijeti svoje? A ja sam cekao da neko napravi neki pokret (ja, ona ili moja supruga) nije bilo vazno ko, ja sam bio odlucio da zelim nju i da cu sve riskirat. Ali ona nije zeljela da se izjasni sta zeli osim da zeli mene? Ali ako bi ja rekao onda moram da se rastanem i da cu to ucinit za nasu ljubav govorila je da ce me ona ostavit ako ja ostavim svoju djecu? Jer ce se ona smatrati krivcem za sve. Vec sam poceo konzumirati vece kolicine Vadiuma i Temeste tako da ponekad nisam bio u stanju da razmisljam samo sam spavao i borio se sa svojim osjecajima.

Dok jednog dana nisam dobio poruku preko neta da joj kasne dani i da misli da je u drugom stanju. I da joj idem kupiti test da to provjeri. Iako ja to nisam znao ali je supruga vidjela da se cudno ponasam i da to nisu samo obiteljski problemi nego jos nesto drugo. Tako da je pocela da cita moje poruke i tako je saznala za sve pa i za tu sumlju da je moja malecka (tako sam je ja zvao) u drugom stanju. kupio sam test i rekao supruzi da moram to da provjerim i da priznajem da sam pogrijesio. Otisao sam po nju i onda smo otisli u hotel da obavi test, a ja sam bio van sebe od tolikih doza lijekova. Uradila je test koji je bio negativan i ja sam je pitao sta sada? Ona je odgovorila ono sto ja hocu. Pozvao sam je sebi i poljubio ponovo smo vodili ljubav do zore i bili smo sretni iako nesretni zbog drugih stvari.

Supruga me vec duze vrijeme cekala da vidi rezultate ali ja nisam zelio sa njom razgovarat, samo sam legao i zaspao jer sam vec bio sretan tu vece sa njom. Sutra dan na rucku supruga i ja smo se posvadali jer je ona znala da ja njoj nemogu odoljeti i da sam van sebe zbog toga. Nakon toga sam ucinio nesto sto je bila greska? Uzeo sam casu ulio wisky i cijelo pakovanje nekih tableta. Rekao sam supruzi da ne znam sta dalje i da je tako najbolje sto mogu uradit, ona me molila da razmislim i neradim to. Ali sam ipak bio odlucio, popio sam sve odjednom a moja supruga je pocela da place. Pozvala je moje roditelje i rekla sta sam uradio. Stari je pozvao prvu pomoc i pozurio kod nas. Ja vec van sebe nisam ni znao sto cinim ali znam da sam se protivio njihovim uvjerenjima i zakljucima da me nesto muci ja nisam htio da priznam.

Odlucio sam da sjednem u auto i odem negdje ali gdje nisam ni sam znao. Ali su mi roditelji uzeli kljuceve od auta. Otisao sam u garazu i vidio da je stigla prva pomoc. Pobjegao sam van. Pozivali su me jer sam stajao na ulici i nisam se htio maknuti a oni su se plasili da nebi skocio pod aute koji su me sa cudenjem gledali. Rekao sam im da idu i da mi niko nije potreban sem nje. Otisli su a ja sam se vratio u kucu da bi nastavio raspravu sa roditeljima. Nakon 5 minuta neko je pozvonio, otvorio sam i vidio dvojicu policajaca koji su trazili mene. Rekao sam da sam taj i da ih ja nisam zvao i nisam nista napravio da bi me priveli. Kazali su da su dobili obavjest da sam hodao po ulici i da sam se nadrogiro lijekovima i da moram poci sa njima. Nisam htio i pokusao sam da zatvorim vrata, ali mi nije uspjelo uhvatili su me za ruke zavrnuli i stavili lisice.

Onda su pitali moje roditelje da li imam negdje psihijatra ili da oni izaberu nekoga koji bi me saslusao. Odveli su me mome psihijatru, moj otac je isto isao za nama da bi vidio sta ce dalje da bude jer se brinuo za mene. Kada sam stigao tamo rekao sam im u cemu je problem i da sam se zaljubio do ludila i da ne mogu da zivim bez nje. Odlucio je da me malo smjesti na sigurno mjesto da ne bi pokuso opet isto a to je bilo na Psihijatriju. Zatvorili su me tamo i savjetovali me, davali mi lijekove za smirenje i nisam mogao iz toga dijela izaci nigdje, samo ujutro setnja i onda unutra kao u zatvoru. Nakon par dana sam razgovarao sa psihijatrom i rekao je da ce pokusat da me puste ako moji roditelji i supruga potpisu da ce se brinuti o meni neko vrijeme. Predlozio je da me odvedu negdje van Svice a to je bilo kuci u Hrvatsku, otisao sam sa roditeljima dole ali nisam imao mir.

Stalno sam se cuo sa njom i govorio joj da ne mogu bez nje a ona meni da ne moze bez mene. Nakon treceg dana mi je rekla da se vraca u N.Travnik i da me zeli vidjeti jos jednom, a ja sam odlucio da se odmah vratim nazad u Svicu. Rekao sam roditeljima da moram vidjeti djecu i da se ovako ne mogu odmarat. Odvezli su me na bus i uputili za Svicu. Kada sam stigao odmah sam nazvao nju i dogovorio se da cemo se naci to vece. Otisao sam po nju i tako smo sjedili u autu i pricali o cijeloj situaciji, na kraju mi je rekla da joj oprostim ali se ona nece vratiti ako ja to ne zelim, ali ako je to jedino resenje da je prebolim da ce otici. Naravno da nisam zelio da ode od mene. Kod kuce je sve bilo gore jer su moji roditelji saznali zasto sam se vratio, i vidjeli da sa mnom ne mogu nista ucinit.

Onda je moja supruga i moji roditelji pozvali nju, stari joj je rekao ako se meni nesto desi da ce ona isto tako proci a sestra je saznala gdje stanuje i odlucila sa mojom suprugom poci kod nje i razgovarati sa njom, dok sam ja bio opet pod lijekovima. Znam da su razgoravali o tome zasto pokusava da me dobije kada vec imam zenu i djecu i zasto mi je govorila da je u drugom stanju, a to su se pitali i oni koji su bili tada kod kuce njezine gazde (jer je pocela da cuva djecu kod nekih ljudi). Znam da su mojoj supruzi rekli da ona mora rijesiti to sa mnom a ne sa njom jer je ona djevojka i nema obaveza a ja imam. Rekla je da ima osjecaje prema meni kao i ja prema njoj ali ne zeli da mi unisti familiju.

Nakon par dana mi je rekla da se to desilo jer ja nisam nista znao. Razgovaro sam sa suprugom i nisam se mogo pomirit da neko pregovara sa njom zbog cijele situacije i da ja i ona moramo sami odlucit sto hocemo. Dosao je Uskrs rekla mi je ako odem sa suprugom i djecom u Hrvatsku da mogu nju zaboravit i da podjem sa njom negdje preko tih slobodni dana. Nisam to mogao uciniti svojoj djeci jer su se toliko radovali da idu kod bake i djeda. Opet sam bio na raskrsnici? Biti sa njom ili sa djecom. Otisao sam dole, ali nije mi bilo bas ugodno, jer mi je nedostajala a i supruga je znala o cemu se radi jer vec duze vrijeme nismo vodili ljubav niti je sta bilo u redu, samo sam sutio i razmisljao o njoj. Kradomice sam je zvao da moji ne znaju i koristio svaki trenutak da vidim kako je, iako je rekla da je zaboravim ako odem ipak mi se javljala svaki put kada bi je pozvao jer sam ponekad sakrio broj.

Vratio sam se nazad a ona me pitala da li cu doci u Discotheku da se vidimo, a ja sam rekao da ne mogu a ona se naljutila. Sutra sam je zvao a ona mi je rekla da je sinoc upoznala decka koji slici meni i da bi ga mogla zavoljeti ali da joj ja smetam, upitao sam kako se zove i odakle je? Rekla je da je (anonimno) i da stanuje u blizini mene, a ja sam znao da je to jedan moj prijatelj s kojim sam igrao fudbal. Bio sam sokiran, pa zasto sa njim mislio sam. Uvece sam se ponovo cuo sa njom i pitala me da li zelim sa njom izaci, sto sam ja odgovorio da ne zelim prijatelju da kvarim vezu i ako se sa njim vec dogovorila da izlazi onda neka tako i bude, iako me to strasno bolilo ali nisam htio vise da joj stojim na putu.

Te sam je veceri opet nazvao dok je bila u autu sa njim i drustvom i ona me pozvala da dodjem tamo gdje su oni ali sam odbio. Bio sam jako tuzan zbog toga, ali nisam znao sta da radim. Sutra smo se ponovo culi i pitala me da li zelim sa njom na pice? Rekao sam da zelim ali mi je malo neugodno zbog njega, a ona je rekla da zeli da me vidi. Pristao sam. Dok smo se vozili u autu pricali smo o njemu a ona je rekla da nije sigurna da li je to ipak ljubav prema njemu ili samo zelja za mnom? Opet smo zavrsili u hotelu i bilo mi je jako neugodno jer je stalno primala poruke od njega a vodila je ljubav samnom. Nisam stvarno znao da li me stvarno voli ili me samo zeli za krevet? Poslije mi je rekla da me voli ali da znamo obadvoje da mi nemamo nikakve buducnosti u zajednickom zivotu ali da me bar onda zeli na takav nacin imati za sebe. To vece je plakala i tada sam osjetio da me jako voli a znala je da i ja nju volim. Pa zar toliku ljubav ne mozemo da zadrzimo? Dali je to bilo normalno?


Nakon dva dana pozvala me da dodjem u jedan kafic i da ce ona doci sa (anonimno) i da ce pokusati da sjedimo zajedno da bi ona mogla znati prema kome ima vece osjecaje? Opet sam prista na sve samo da je ne izgubim. Nakon treninga sam otisao tamo i sjeo za sank, ubrzo se pojavila i ona sa njim sjeli su malo dalje i ja sam se pravio da ih ne prmjecivam. U jednom momentu me on pozvao (jer je primjetio da sam to ja) da sjednem sa njima nasto sam ja odmah prihvatio uz ispriku ako ne smetam. Sjedili smo jedno naspram drugom, trazila je kriomice moj pogled kao i ja njezin iako su se njih dvoje drzali za ruke i izgledali sretni. Nakon sat vremena smo odlucili poci svako na svoju stranu, ona sa njim a ja sam. Cijelo vrijeme sam razmisljo o tome sta sada rade da li isto toliko uziva sa njim kao i sa mnom? To me ubijalo...

Dosao je ponovo vikend i opet poziv na pice? Prihvatio sam jer sam zelio opet da je vidim. Isti hotel ista stvar a nas dvoje ponovo sretni iako ne bismo smjeli. Nakon lijepe noci sa njom na kraju opet svadja jer nije mogla podnijeti da se ja vracam njoj u krevet (supruzi). Bila je jako ljubomorna na nju kao i ja na njega (anonimno) zato sto smo znali da kradu nesto sto je nase. I tako iz dana u dan sve smo dublje ulazili u nasu zabranjenu vezu. Ali onda opet problemi opet se saznalo da se vidjamo i ja sam ponovo poceo sa Vadiumom i Temestom , nakon par dana pao sam opet u depresiju i ponovo odlucio da sve skratim na isti nacin. Samo sam ovaj put napisao jedno oprostajno pismo da ne krive nju ni za sta nego da ja ne mogu da je prebolim. Odnio sam ga njoj i stavio u postu i lagano provirio kroz prozor, vidio sam da nesto radi i bio sam zadovoljan sa tim da sam je vidio opet. Nakon toga sam joj poslo poruku da ima nesto u posti i da ima mali poklon (jedan prsten i sliku od mene ).

Cim je to procitala pokusala me dobiti na tel. ali ja se nisam htio javit. Onda je zvala moju sestru i rekla joj sta opet smijeram, i da se boji za mene. Sestra me takodje pokusavala dobit na tel. ali se nisam javljao. Ugasio sam tel. i otisao na ono mjesto gdje smo prvi puta skupa bili, sjedio sam i razmisljo o svemu. Bilo mi je tek 30 god. a nisam vise imao volje za zivot. Sve sam dao za tu ljubav. Na suvozacevom sam mjestu imao sada malo vise tableta ali nisam ni ja znao zasto su one sve bile. Poceo sam piti jednu po jednu i tako dok ih nisam sve popio. Sjedio sam u autu i cekao reakciju, i tako sam poceo plakati ko malo dijete jer sam bio nemocan i bezvrijedan. Odlucio sam pozvati kuci da bar jos jednom cujem moje male andjele a pogotovo jedino bice koje sam u tom trenutku volio vise od nje moju malu Leu.

Javila se supruga a ja sam rekao da zelim da cujem Leu, a ona je upitala: tata gdje si ti? Kada ces doci kuci? Mislio sam da cu explodirati. Ali vec je bilo kasno, trazio sam suprugu i rekao joj da li moze Leu da mi dovede tamo gdje se ja nalazim. Rekla je da moze ali joj moram reci gdje sam? Rekao sam joj i spustio slusalicu. Nakon nekog vremena se vise nista ne sjecam nisam ih uspjeo docekat jer je vec djelovalo i ja sam zaspao. Nakon skoro dva dana probudio sam se kod kuce, nije bilo nikoga, a ja nisam znao kako sam stigao dovdje. Prvo sto sam uradio? Opet sam nju pozvo. Nevjerovatno zar ne? Pricali smo tako jedno vrijeme i odlucili da ovako ne moze vise jer ce jedno od nas poludit, a kako je bila situacija ja sam bio blizu. Proslo je par dana ja sam trpio i patio ali vise nisam mogo javio sam se ponovo. Kako si, sta radis i tako dalje...

Bila je subota ja sam imo utakmicu i nakon zavrsetka sam ostao na picu sa drustvom, kada sam sjeo u auto vidio sam poruku i dva njezina poziva. Pozvao sam je da vidim sta je bilo rekla je da je tuzna i da joj neko treba s kime ce pricat jer se osjeca grozno vec je bilo 12 sati. Rekao sam dolazim po tebe za pola sata i tako je i bilo, pricali smo rekla je da je nesretna u ljubavi i da ne moze nikoga naci ko bi bio kao ja. Znam, rekao sam jer te niko nece ovoliko voljeti kao ja. Tako smo opet zavrsili u ljubavnom zagrljaju. Tada mi je rekla da mora otici iz Svice da ce poludjeti i samo nas daljina moze spasit. Reko sam ako mislis da ti je to jedini spas onda je to OK.

Trebala je krenuti za dva dana a ja sam se borio sa sobom i sa osjecajima, sta sada kada je vise ne bude, da li cu ikoga tako voljeti kao nju sto sam volio? Nisam znao odgovore na ta pitanja. Pozvala me i rekla da zeli da jos jednom budem njen pa makar joj to bilo zadnji put. Dogovorili smo se kada i gdje, staro mjesto u staro vrijeme. Znali smo da je to nas zadnji put, otisli smo do hotela i dobili opet istu sobu kao i prvi put, bas cudno. Prvi i zadnji... Uzivali smo u malo preostalom vremenu i u medjuvremenu razgovarali sta su nam ciljevi u zivotu. Rekla je da bi trebala zavrsit neku skolu jos u Bosni a onda mozda otici za Njemacku kod rodjaka da trazi zaposljenje. Opet je plakala i to dugo dok sam joj ja govorio da nijedan nije vrijedan njene suze pa tako ni ja. Ali sam znao da place zbog nas i da zna da je to mozda posljednji put da je sa mnom u zagrljaju.

Odvezo sam je kuci pustio sam pjesmu "Ledja o ledja" i "Lane moje" od Zeljka Joksimovica, i znam da je plakala opet dok smo je slusali, ali joj nisam mogao pomoci kao ni ona meni vise. Na kraju sam zatrazio njen broj tel. i adresu sto ona nije odmah htjela da da ali je na kraju ipak pristala. Ali zamislite u nasoj vezi od 6 mjeseci ja nisam znao ni kako se preziva. Kada sam je to upitao samo je rekla da nije vise ni vazno. I da je dovoljno ako navedem na adresi (prvo slovo prezimena i njeno ime) i tako je i napisala na papiric koji mi je dala. Tako smo obecali jedno drugom da necemo zaboraviti nase sretne trenutke i da cemo se cuti ponovo nekada jer nikada se ne zna sta zivot nosi i sta ce se sve jos desit u nasim zivotima.

Ali evo proslo je skoro dva mjeseca i ja sam odlucio da napisem nesto , nije me sramota sto sam uradio jer sam je volio... Pricu sam dosta skratio jer bi bila previse dugacka (mogao bi se napisati roman od svega toga). Nadam se da prica nije bila dosada i da niko nikada nece tako morati doci u iskusenje kao ja i ona tada.

Pozdrav od VITEZA

Zaljubila sam se u ozenjenog coveka

Autor ljubavneprice | 23 Apr, 2010, 10:35
Da li je moguce zaljubiti se za samo dva dana? E pa moguce je. Upravo to se meni desilo. Zaljubila sam se do ušiju! Bio je jako pažljiv i uživala sam u svakom zajednickom trenutku. Dao je sve od sebe da me osvoji, i zato je trebalo da znam da je oženjen i da traži samo avanturu. Ali, sada je vec kasno...

"Ja sam oženjen...", rekao mi je Nenad gledajuci me dugo i duboko "...moja žena i ja se volimo, ali strast je odavno umrla. Veruj mi Sanja, to je istina."

Kada sam to cula bila sam prestravljena. Rekao je upravo ono, što svi oženjeni muškarci govore, kada žele da odvedu devojku u krevet. Tako nešto sam slušala samo od drugarica koje su mi prepricavale svoja negativna iskustva. Nijedan od preljubnika nije mislio ozbiljno i nijedan nije zaista napustio ženu. Od razocarenja oci su mi se napunile suzama.

"Voleo bih da spavamo zajedno", rekao mi je. Proveli smo dva predivna dana na moru i ja sam sutradan trebala da uhvatim avion za Beograd.


Ostala sam u drugom stanju

Pre toga sam cvrsto verovala da bi naš flert na moru mogao da izraste u pravu ljubav, ali sada je moj san bio raspršen kao oblak od sapunice. Nenad je bio oženjen i to je znacilo da se više nikad necemo videti.

Bila sam ocajna i želela sam odmah natrag u hotel, ali on me je cvrsto držao za ruku. "Zaljubljen sam u tebe! Veruj mi!", bio je uporan. Osetila sam njegov vreo dah na mom vratu, poljubac tek ovlaš utisnut pored mojih usana. Volela sam i ja njega ali nisam želela laži.

Ipak, pobedila je neverovatna strast koju sam prema njemu osecala. Vodili smo ljubav i strasno i nežno, kao da smo osecali da nam je to bilo poslednji put.

"Mogu li da te nazovem?", pitao me je, dok sam se ujutru spremala da krenem u hotel. Morala sam da se spakujem za put.

"Naravno", odgovorila sam potpuno mehanicki "Ali, tek kada našoj ljubavi ništa ne bude stajalo na putu". Na parcetu papira namerno sam napisala pogrešan broj telefona i ostavila ga na stolu. Nisam želela da uzalud cekam poziv. To bi me neizdrživo bolelo.

Bila sam vec dva meseca kod kuce i vec dva meseca sam znala da sa mnom nešto sigurno nije bilo u redu. "Okrugao je kao lopta", rekla mi je drugarica kada je ugledala moj zaobljeni stomak.

"Dodavola, trudna sam!", rekla sam placljivo.

"Nemoj mi samo reci da je to od onog flerta na moru?", pitala me je iznenadeno.

"To je jedina mogucnost", odgovorila sam joj pokušavajuci da se koliko toliko saberem.

Dan i noc sam razmišljala o tome šta da radim. Zatrudnela sam sa covekom koga, u stvari, nisam ni poznavala. Ali, znala sam da želim to dete. Možda je ono, u stvari bilo naša sudbina. Osim toga, tu su bili i moji roditelji. Kako im objasniti?


Sreli smo se ponovo

I pored svih kontra-argumenata, odlucila sam da rodim i sama podižem dete. Radila sam kao sekretarica u marketinškoj agenciji i morala sam da se odreknem mnogo toga, ali sam bila sigurna da cu se nekako snaci.

Bilo mi je teško da sama prolazim kroz trudnocu. Cesto mi je bilo muka i bebini pokreti su nekad bili bolni. Ali, sve se isplatilo i ja sam na svet donela moju Tanju. Obožavala sam je, ona je bila najslade malo stvorenje koje sam ikada videla.

Roditelji su mi mnogo pomagali i ubrzo sam se vratila na posao.

Jednog dana, u toku važnog poslovnog sastanka, moj šef me je zamolio da odem do njegove kancelarije i donesem neka dokumenta. Na moje zaprepašcenje, u hodniku sam naletela na Nenada.

"Kako si?", pitao me je hladno.

"Baš lepo od tebe što pitaš!", pokušala sam da izbegnem odgovor. Jako me je ljutilo što je bio tako nezainteresovan. Brzo sam pokupila dokumenta i nakon sastanka otišla iz kancelarije. Nisam želela da ga još jednom sretnem.

Sutra me je na poslu koleginica docekala recima: "Zamisli Sanja, kakve se stvari dešavaju! Juce je kod nas bio novi klijent, koji je hteo da mu pravimo reklamu. Ali, odlucio je da ne saraduje sa nama jer je ovde sreo ženu koja ga je jednom duboko razocarala".

"Šta?", pitala sam drhtavim glasom.

"Da, zbog nje se razveo od svoje supruge, ali ga je ona izneverila. Mislim da je u pitanju bio pogrešan broj telefona ili tako nešto."


Ipak zajedno

Gledala sam je sva u cudu, "Da li ti je rekao gde stanuje, ili koji mu je telefon?", bila sam ocajna. Nije znala ni jedno ni drugo. Istog dana sam krišom prevrnula sva dokumenta, kako bih pronašla njegovu adresu.

Uspela sam, i posle posla sam otišla pravo kod njega. Dugo smo pricali, i ja nikada necu zaboraviti njegov izraz lica, kada sam mu saopštila da je otac.

Sada vec godinu dana živimo zajedno, veoma smo srecni i još uvek ne mogu da verujem da smo se konacno našli.

Siromasni vole, a bogati placu

Autor ljubavneprice | 23 Apr, 2010, 10:34
Opet ce kiša. Mrzim kišu. Valjda zato što budi u meni neka tužna secanja. Secanja na dane kada su mi starija deca iz Cigan-male obuvala ko zna cije iznošene cizme na male, bose i promrzle noge. Kada se naš neasfaltirani sokak pretvarao u blatište gde bi možda uživali samo nilski konji.

- Šta danas da radim? - svakog jutra, poslednjih nekoliko meseci, postavljam sebi to pitanje. A onda obilazim sve sobe u kuci. Sve su uredene, tople i nigde ne prokišnjava. Na sve strane stilski nameštaj. Rekao mi je Obrad koji je to stil, da se ne obrukam pred gostima. Ne, nisam glupa, pametna sam, samo što nemam puno škole.

Za život više ne moram da zaradujem jer imam i više nego što mi treba. Obrad mi je ostavio sve... i uzeo sve. Ali, sve te skupe stvari, baš kao i novac, nemaju dušu. Sve sam ja to platila dajuci svoju ljubav, mladost i dušu. Nekada sam bila siromašna i voljena. Sada sam bogata i sama.


Imala sam teško detinjstvo

Šetam po kuci odevena u svileni ogrtac ispod koga je telo boginje, a ispod baršunaste kože uzavrela ciganska krv. Koliko je vode bilo potrebno da ispere sve Obradove poljupce, toliko je i suza proliveno. U svakoj suzi po jedan vapaj, krik, onakav isti kao kada sam u našoj trošnoj kucici zatekla Dejana, moju prvu i jedinu ljubav, kako visi s omcom oko vrata.

Nedostaju mi Dejanovi poljupci, strasni i nežni dodiri. Bar da sam blizu, da kradom spustim buket cveca na njegov vecni dom, da se sita isplacem. Ali nisam. Daleko sam stotine i stotine kilometara.

Prisecam se nekih detalja iz svog detinjstva. Pred ocima mi lebdi lik žene duge crne kose, moje majke. Živela sam samo s njom u jednoj maloj trošnoj kucici na kraju sela. Više sam bila gladna nego sita, uvek u poderanoj odeci, bosa i musava. Majka je radila sve i svašta kako ne bismo umrle od gladi. Negde u mojoj sedmoj godini ona je umrla i ja sam ostala sama.

- Ode nam Bosiljka na onaj svet - govorile su naše komšije a ja sam se pitala na koji to svet misle.

Cuvali su me svi iz kraja. Noc bi me zatekla u tudim kucama, isto tako oronulim i trošnim kao što je bila naša.

Ni dan danas ne znam ko mi je omogucio ono osnovno obrazovanje. Sa osam godina krenula sam u prvi razred, ali osnovnu školu nisam završila do kraja. Kad sam završila cetvrti, rekli su mi:

- Umeš da citaš, pišeš i racunaš, za nas Cigane je i to puno.


Bila sam srecna što su mi i toliko pružili.

Pravu istinu o svojim roditeljima saznala sam od jedne starice. Pricala mi je kako je moja majka bila najlepša devojka u kraju, dobra i vredna. Cistila je po kucama da zaradi koji dinar. A onda je jedan momak iz gazdinske kuce totalno poludeo za njom. Toliko mu je pomutila pamet da je bio spreman da se odrekne svega samo da se oženi njome. Medutim, njegova majka je ucinila sve da stane na put njihovoj ljubavi. Ni cinjenica da Bosiljka nosi dete njenog sina nije mogla da omekša njeno kameno srce. I nikada, ali baš nikada nije htela da prizna da sam ja njena unuka. Zar Cigancica da bude njena unuka? Ne, preko toga nije mogla da prede.


Plenila sam poglede muškaraca

Vremenom, izrasla sam u pravu lepoticu. Nisam licila na Ciganku, valjda zato što je moj otac bio beo, pre sam podsecala na neku Španjolku ili preplanulu devojku egzoticne lepote. Kosa duga, gusta, crna, padala je preko ramena i bujnih, jedrih grudi. Krupne crne oci kao u srne, usne rumene, poželjne. Zahvaljujuci lepoti, u sedamnaestoj sam dobila posao u jednom restoranu.

Gazda je, ruku na srce, bio pošten covek. Nije bilo "slucajnog" pipkanja u prolazu, bezobraznih pogleda, zadnjih namera. Cuvao me je kao cvet, kao nešto vredno, kao dragulj. I ne bila dragulj kada se restoran svake veceri pretvarao u pravi rudnik zlata i donosio veliku zaradu. Moja kratka cvetna haljinica je lepršala otkrivajuci duge, vitke noge dok sam prolazila izmedu stolova. Znala sam da je vecina gostiju, uglavnom muškaraca, dolazila zbog mene. Znala sam i da su se neki od njih propili žudeci za mojom netaknutom božanskom lepotom. Gazda i gazdrica su znali koliko sam dragocena, pa su me valjda zato smestili u svoju malu dvorišnu kucu. Bojali su se da bi neki pripit gost nasrnuo na mene dok se u gluvo doba vracam u svoju Cigan-malu, a oni nisu želeli da me izgube ni po koju cenu.

Kafana "Pod lipom", postala je nadaleko poznta po brzoj usluzi i tamnoputoj konobarici Indiri. Dolazili su mnogi, nudili svakojake usluge, ostavljali pozamašni bakšiš, ali ja sam se samo ljubazno smešila i ništa više. Krv u meni je vrila, godine i mladost su tražili svoje, a ja sam cekala da naide onaj pravi onaj koji ce me istinski zavoleti, kao i ja njega.

I naišao je. Secam se da je mesecima dolazio u restoran, uvek sedeo sam i neprestano gledao u mene. Odmah je privukao moju pažnju, da li zbog toplih plavih ociju ili nežnih crta lica, više ne znam ni sama. Za razliku od ostalih gostiju, on je uvek bio lepo i ukusno odeven i ja sam odmah shvatila da nije siromah kao ja.

Noci i noci sam provodila maštajuci o njemu i pitajuci se da li bi me tako gledao i da je znao da sam ciganske krvi.

Jednog jutra gazda je pokucao na moja vrata.

- Indira, ovaj mladic hoce da razgovara sa tobom.

Stajala sam na pragu dvorišne kucice, raspuštene kose, sanjivih ociju, još uvek bunovna.

- Izvoli, udi - rekoh.

- Indira, ja sam želeo da se upoznam s tobom. Zovem se Dejan - predstavio se.

Spustila sam se na trošnu fotelju, nemajuci ni snage ni želje da ga ponudim makar kafom. Nisam želela da mu ulivam nikakvu nadu, da sklapam prijateljstva i veze, pre nego što kažem istinu o sebi. Koliko god je ta istina za mene bila bolna morala sam da je prevalim preko usana, po cenu da me te oci više nikada ne pogledju. Plašila sam se da ne doživim sudbinu moje jadne majke.

- Dejane - konacno sam progovorila - znam da mesecima dolaziš samo zbog mene i da ti se svidam. Svidaš se i ti meni i baš zato hocu da budem iskrena. Ja sam Ciganka, u stvari majka mi je bila Ciganka, otac nije, ali ga nikada nisam upoznala. Ako ti to smeta, reci odmah.

Nikada do tada nisam videla toliko topline u necijim ocima. Nikada me niko nije gledao na taj nacin. Njegov pogled nije bio pohotan, kao kod ostalih pijanih gostiju zakrvavljenih ociju.

- Pa šta onda? - rece. - Svi smo mi samo ljudi, bez obzira na veru i boju kože, i svi smo mi od krvi i mesa. Indira, ja te volim i ne zanima me ko si i cija si.


Izabrao je mene

I tako je Dejan svakog dana navracao do mene, pricao mi o ljubavi i sreci, mrsio moju kosu i milovao moje lice. Svojim snažnim, mišicavim rukama nežno me je privijao na svoje grudi, pružajuci mi ljubav koju nikada pre toga nisam osetila.

Njegovi roditelji su bili van sebe kad su culi da se njihov sin vida sa konobaricom, pa još Cigankom. Rekli su mu da bira, ili oni ili ja. Izabrao je mene. Te noci sam postala žena, pripala sam mu dušom i telom.

Prolazili su dani, nedelje, vrele noci ispunjene strašcu i ljubavlju. Cinilo mi se da smo sami na celom svetu, da niko više ne postoji. Medutim, nismo dugo uživali. Jedne noci je neko kamenom razbio prozor našeg malog utocišta. Odmah sam shvatila da se istorija ponavlja, da jedna konzervativna sredina nije mogla da prihvati vezu jednog bogatog mladica i najobicnije Ciganke. Zato smo rešili da se preselimo u trošnu kucicu koja je ostala prazna još otkako je moja majka umrla.

Iako je bio školavan, Dejan nigde nije mogao da nade posao. Njegov otac, uticajan i mocan covek, našao je nacina da mu stane na put. Cini mi se da su se svi urotili protiv nas. Svi, sem mog gazde. Od njegovog novca zamenili smo krov i zakrpili, sada vec ogromne, pukotine na zidovima kroz koje je fijukao vetar, kupili jedan kauc, cetiri pristojna tanjira i uselili se u kucicu u kojoj sam odrasla. U sasvim drugi deo grada, na samom kraju Cigan-male. Siromašni, ali beskrajno zaljubljeni i srecni, mislili smo da nas tu niko nece naci.

Pronašla nas je njegova majka. Kako, ne znam. Verovatno me je pratila dok sam se umorna vracala sa posla. Vikala je da sam gadura, drolja, proklinjala dan kada sam se rodila. Komšije su prvo bile zgranute ponašanjem dame koja je, zaboravivši na lepe manire na koje je bila tako ponosna, psovala kao najgrdi kocijaš, a onda je proterale iz našeg kraja. Dejan je uprkos njenim pretnjama koje je izrekla ostao tu kraj mene.

Njegova ljubav je bila jaca od svega. I ja sam bila srecna pored njega jer sam imala coveka koji bi život dao za mene. Jedino za cim sam žalila bila je pristojna, uredna i topla kuca u kojoj bismo podizali decu. Možda cemo je i imati kad se Dejan zaposli, nadala sam se.

Kako nismo imali od cega da živimo, ja sam i dalje radila u restoranu u koji je sve cešce dolazio Obrad, ugladen i fin gospodin koji je po godinama mogao da mi bude otac. Jedne noci, dok sam išla kuci, zaustavio je svoj automobil pored mene i ljubazno rekao:

- Udi, Indira, odbacicu te do kuce.

- Neka, hvala, mogu i sama - rekla sam iako sam bila umorna i iako sam se bojala nocnih pijanaca i manijaka i izgladnelih pasa. Jednostavno, nisam želela da vidi gde i kao živim jer sam se stidela svog siromaštva.

- Ne stidi se, Indira - rekao je Obrad - nemaš cega da se stidiš. I ja sam nekada bio siromašan. To nije greh, to je sudbina. Hajde, udi slobodno, sigurno si jako umorna.

Prihvatila sam i ne sluteci da sam tog momenta na neki nacin zapecatila svoju sudbinu.


Ostala sam bez Dejana

Obrad je pricao o svom siromašnom detinjstvu, o meni dobro poznatom osecanju manje vrednosti, o svom odlasku u Austriju gde je poceo kao najobicniji radnik a završio kao bogat covek. Iako nikada nisam drugima pricala o svom bednom životu, osetih potrebu da otvorim dušu. "On je prošao kroz to. Razumece", mislila sam. I tako sam mu ispricala o svom detinjstvu, odbacenosti, teškom radu u restoranu i ne primetivši da smo stigli do moje kuce.

- Pomoci cu ti, Indira. Ako hoceš, i ti možeš da imaš svoj topli dom - rekao je dok sam izlazila iz kola.

Pomoc o kojoj je pricao nije bila ništa drugo do "usluga za uslugu". I on je bio jedan od onih koji su ceznuli za mojim telom, ali je za razliku od ostalih propalica koji su dolazili u kafanu, imao toliko para da nije znao šta ce s njima. I tako je sve pocelo. On me je bogato nagradivao za užitke koje sam mu pružala. Ne, nije me ni na šta prisiljivao, sama sam odlucila tako.

Mislila sam: "Neka, izdržacu i to. Niko nece saznati. Obradovacu svog Dejana koji se zbog mene odrekao svojih roditelja i bogatstva u kojem je mogao da uživa". Da sam znala da ce dici ruku na sebe, ubila bih se istog trenutka.

Jednog jutra, još uvek umorna od nocnog rada i "dopunskog posla", zatekla sam Dejana kako sedi na kaucu držeci se za glavu. Nemo je zurio u hrpu stranih novcanica razbacanih po stocicu.

- Odakle ti ovo, Indira? - upita tiho ne pogledavši me.

Cutala sam pognute glave ni sama ne znajuci šta da mu kažem. Suze su se kotrljale, velike, krupne, kvaseci moju pocepanu spavacicu.

- Htela sam samo da nam bude bolje. Da se ne stidimo ove naše sirotinje... Da možemo da kupimo kucu i živimo kao ljudi, da imamo kadu, frižider, televizor. Samo sam to htela, Dejane. Zbog tebe, zbog nas, zbog naše ljubavi.

Ustala sam sva uplakana, pokupila novac i tiho rekla.

- Sve ce biti u redu, Dejane. Imacemo sve što imaju i ostali ljudi.

Samo pet minuta kasnije, kad sam se vratila u sobu, moj prodorni krik proparao je tišinu maglovitog jutra. Stajala sam na pragu nepomicna, vrišteci i dozivajuci pomoc. Moj Dejan se obesio. Ubilo ga je saznanje da se njegova voljena žena prodala zarad boljeg života.

Ljudi su pohrlili ka našoj kuci, žene rukama prekrivale deci oci da ne gledaju taj stravican prozor. Stariji muškarci su me vukli odvracajuci od pokušaja da ga skinem sa omce, govoreci da ne smem da ga diram dok ne stigne policija.

Iako sam silno žela da mu podignem spomenik kakav zaslužuje, njegovi mi nisu dali. I ne samo to. Nisu mi dali ni da pridem njegovom grobu i zapalim svecu.

Optuživali su me da sam ga ja ubila jer je on navodno hteo da se vrati svojima. Inspektor je saslušao moju pricu sve vreme me gledajuci pogledom koji kao da je govorio: "Znam ja vas Cigane, na sve ste spremni". Da nije bilo mog gazde i Obrada, verovatno bi me optužili da sam ga podstrekivala na samoubistvo.


Obrad mi je pomogao

Ubrzo posle toga, otkrila sam da sam trudna. Mislila sam da je baš dobro što mi je ostalo nešto od Dejana, što cu imati nekoga tu pored sebe i što više nikada necu biti sama. Medutim, onako iscrpljena i skrhana, u trecem mesecu, izgubila sam bebu. Jedva sam izvukla živu glavu, a o duševnom stanju da ne govorim.

Obrad je i tada bio pored mene. Videvši da nemam ni snage ni volje da nastavim život u mestu u kojem sam bila obeležena odmalena, predložio mi je da odem s njim. Nisam pitala ni kuda idemo, ni kakvu ulogu igram u njegovom životu. Ništa. A šta bi drugo? Samo da nisam sama. Ljubavi nije bilo, niti se nazirala. Možda sam ga i mrzela na trenutke, ali ipak... on je samo predložio, ja sam ta koja je pristala. Ja sam za sve kriva. Otišla sam sa njim tešeci sebe da bar njemu niko nece prigovarati vezu sa tamnoputom devojkom.

I tako sam otišla s njim u Sloveniju. Bože kako je tamo sve bilo drugacije da sam se cesto pitala da li tu uopšte ima sirotinje? Ima sigurno. Svuda je ima. Samo ona uvek beži negde, što dalje od pogleda drugih. Kao što je moja Cigan-mala bila usamljena, daleko van grada. Mnogi ne shvataju da je to jedan drugi život, jedan svet za sebe.

I Obradova kuca je na periferiji, ali to je bio otmeni deo grada. Zašiljeni krov koji podseca na dvorce iz moje mašte. U salonu veliki ozidani kamin. Sve prostorije zastrte prelepim tepisima, za koje sam naucila da su persijski, nameštaj cudnog oblika, takozvani stilski, mnoštvo ukrasa i figura od nekog ružinog drveta i slonovace. Cini mi se da sam u toj kuci mogla prepoznati samo glavu jelena sa ogromnim rogovima. Obradov trofej iz lova. Sve ostalo mi je bilo nepoznato, cudno, prvi put videno. Lepo, veoma lepo, samo što ja nisam ceznula za takvim domom. Ali... sada sam tu.

Mnogo je Obradovih prijatelja prošlo kroz kucu, zadivljeno posmatrajuci njegovu mladu i lepu nevencanu suprugu. Polako sam se utapala u to okruženje, poprimala njihove navike, izigravala ljubaznu domacicu, ali nijednog trena ne zaboravljajuci ko sam i odakle poticem.

Noci su bile najgori otrov za moje srce. Moje mlado, uzavrelo telo i nepunih trideset tražilo je srodnu dušu. Ljubio me je covek od pedeset i pet, dokazujuci svoju muškost koja je lagano nestajala. Sama sebi sam licila na gumenu lutku koju može da okrece po svojoj želji. Gumenu lutku, koja je bila potpuno prazna: bez osecanja, bez strasti, samo sa velikom prazninom u duši i ogromnom ranom na srcu.

Satima bih ostajala u kupatilu. Ne zato što sam nekada maštala da cu u svojoj kuci imati prostoriju u kojoj cu se okupati kao covek, vec želeci da sperem Obradov znoj i vlažne poljupce sa svog tela. Ali dušu - nju nikada nisam uspela da operem.


Obrad mi je ostavio ogromno bogatstvo

Ponekad sam znala da budem samokriticna i da prekorevam sebe da ni sa cim nisam u potpunosti zadovoljna: "Imaš, Indira, krov nad glavom, nove haljine, hrane u izobilju... A i Obrad nije rdav covek, lepo se ponaša prema tebi. Šta bi više?" A onda bih zajecala. Setila bih se Dejanove ljubavi, vecitog osmeha na svom licu, pesme i igre. Sada sam bila samo još jedan Obradov trofej.

Nakon tri godine zajednickog života, jednog kasnog popodneva, pronašla sam Obrada u njegovoj omiljenoj fotelji. Otvorena knjiga skliznula je iz njegovih ruku i zaustavila se negde na njegovim papucama. Podigla sam knjigu, pogledala Obrada i rekla:

- Zbogom, Obrade, i neka ti je laka zemlja.

Iako ga nikada nisam volela, bilo mi je jako žao što ga više nema.

Kada sam dobila poziv da dodem na otvaranje testamenta ocekivala sam da ce se odnekud pojaviti mnogobrojna rodbina, bracna ili vanbracna deca koju mi je možda precutao i ko zna ko sve još, samo da se dograbi njegovog bogatstva. Potajno sam gajila nadu da ce meni pripasti bar jedan mali, malecni deo, tek da ne lutam sama, da ne moram da se vracam svom blatnjavom sokaku i trošnoj kuci koja bi budila samo secanje na strah i bol.

Ali... nije se pojavio niko. Samo advokat. I nisam imala sa kim da delim ostavštinu. Ostavio je kucu u kojoj smo živeli, stan u Becu, vikendicu, auto, sav novac, sve bukvalno sve, svojoj nevencanoj ženi Indiri. Tupo sam gledala u neku sliku na zidu, a reci kao da nisu ni dopirale do mene. Samo sam se pitala da li me je zaista toliko voleo i da li sam zaslužila sve to.

Sada šetam po kuci sama, tiho, necujno, kao senka. Dodirujem stvari neprocenjive vrednosti, ali one ne dodiruju mene. Hladne su i mrtve, nemaju dušu. Ni telefon da zazvoni, niti ko da zakuca na vrata. Nosim se mišlju da prodam sve i odem nekuda daleko. Negde u toplije krajeve gde su ljudi prirodno tamnoputi, da se utopim u masu, zaboravim prošlost i zapocnem novi život. Možda jednog dana kada rane zacele, sada ipak, još nisam spremna. Iako, znam da ce ožiljak zauvek ostati. Njega ne mogu ukloniti ni gomile novca, ni najbolji plasticni hirurg, jer duša se ne može korigovati.


Kiša lije vec dva sata. Slivaju se kapljice niz prozorska okna, kao suze niz moje obraze. Uzimam veliku kartonsku kutiju i pocinjem da pakujem: slatkiše, igracke, rukavice i bezbroj malih carapica i cizmica. Sada je moj sokak sigurno prepun blata. Trebace nekoj deci, kao što je nekada meni trebalo. Samo ja znam kako je nositi pocepane cizme po kiši i hladnoci. Nije mi važno da li ce deca znati ko ih šalje, jer to su neka nova deca koja se sigurno i ne secaju Indire. Znam samo da ce veselo trcati ugledavši poštara koji retko svraca u sokak, a znam i da ce biti srecni. Bar druge da usrecim kada nisam umela sebe.

Sreca je ipak zakucala na nasa vrata

Autor ljubavneprice | 23 Apr, 2010, 10:33
Moja sestra Mila rodila se samo deset minuta posle mene. Ali to je nije sputavalo da u kasnijem našem životu, detinjstvu, odrastanju i sazrevanju, bude uvek za korak ispred mene. Cak je i fizicki "prednjacila". Priroda ju je bogatije darovala na onim mestima koja su oduvek privlacila muške oci. Ne mnogo visoka, bujne crne kose, cije su se kovrdže vragolasto spuštale niz leda skoro do zadnjice, umetnicki izvajanih kukova, bedara i grudi, pogleda zanesenog i u isti mah koketnog, Mila je i kao devojcica mamila uzdahe suprotnog pola. Iako je u pubertetu nabacila koji kilogram viška, oni su se tako savršeno rasporedili na njenom telu, da ju je to samo cinilo još zanosnijom. Ali moja sestra nije samo bila "lepotica sa naslovne strane", vec i vrlo inteligentna mlada osoba, kojoj nije bilo potrebno mnogo muke oko ucenja i angažovanja oko drugih stvari u životu. Uvek nasmejana, duhovita, u društvu omiljena i zabavna, Mila je postajala opsesija lokalnih mladica, našeg malog mesta u kome smo odrastale. Muškarci su je obožavali, ali i ona njih. Ipak, sa njima se uvek samo poigravala, flertovala - koketno se odnosila prema svojim obožavaocima, nikada ne ulazeci u ozbiljniju vezu.

- Ti su luda, devojko. Sticice te zaslužena kazna kad tad! - duhovito je prebacivala sebi ispred ogledala kad god bi se spremala za izlazak, zadovoljna svojim izgledom.


Susret na moru

Bile smo treci razred srednje škole, kada su nas roditelji, te godine, iznenadili odlaskom u Grcku na more. Mila i nije bila baš oduševljena tom idejom, jer se prvi put te godine ozbiljnije zagrejala za jednog mladica iz škole.

- Možete i bez mene... Ja cu ostati sa bakom... Ma, ne ide mi se... - molecivim glasom je pokušavala da ubedi oca, ali on nije posustajao, jer je znao da ne sme da je ostavi samu sa bakom duže od tri dana. I zato je, prilicno nevoljno krenula. Prvog dana na moru u Grckoj nije ni provirila ni kroz prozor, ozbiljno uzdišuci.

- Hajde, Mila, videla sam neke Jugovice na plaži. Mislim da su Crnogorci, ima jedan zgodan, dopašce ti se. Crn je, i baš onakav kakve ti voliš. Ma, hajde, zavedi ih malo. Nema nijedne dobre ženske na plaži. Sem mene naravno! - pokušavala sam da je oraspoložim i ona je, mada prilicno mrzovoljno, obukla svoj kostim i ispunila mi želju.

- Bila si u pravu, onaj crnopurasti je zgodan... Ti... pa mogla si odmah prvi dan da mi kažeš bezobraznice jedna... - govorila je kao besno i zapocela jurnjavu za mnom po plaži. Znala sam taj njen trik, kojim je želela da privuce pažnju društva koje je sedelo blizu nas, ali je i to bilo suvišno, s obzirom da su, cini mi se, svi primetili dve zgodne crnke, bliznakinje, cije su kose lepršale na egejskom vetru.

- Zdravo, ja sam Igor. Vidim, naše ste... - s osmehom mi je prišao crnpurasti Apolon, kako ga je Mila nazvala, i pružio ruku. - Tu ste sa roditeljima, koliko sam uspeo da primetim... A gde su oni sada... - nije skidao osmeh sa lica, ali ni pogled sa Mile koja se brckala u plicaku. I ne sacekavši moj odgovor, nastavio je nespretno: - Bliznakinje... interesantno, a kako ti se zove sestra... - i tu poce da se slatko smeje, pokazujuci svoje kao biser bele zube i uz izvinjenje, dodade: - Oprosti, molim te... Nisam sacekao ni da mi kažeš svoje ime. Baš sam... oprosti, ali tvoja sestra me je ocarala, a nisam imao hrabrosti da pridem njoj. Bice da si mi ti nekakao... Ne znam... Joj, kakva sam budala ispao...

- Ništa za to, navikla sam, mislim, uglavnom nju prvo primeta, a ona se zove Mila. Ja sam Janja. I da, roditelji su otišli na rucak... - pokušavala sam da odgovorim na sva njegova pitanja i bilo je pomalo cudno, ali istinito, nas dvoje smo se sprijateljili od prvog momenta.

Simpatija izmedu Igora i Mile pocela je da se naslucuje vec posle nekoliko dana našeg zajednickog druženja na Tasosu, a petog dana na plaži Mila je sa ozbiljnim licem i pogledom zalepljenim za sunce koje je u zalasku izgledalo kao vatreni krug zakacen za purpurno nebo, prošaputala: - Janjice, meni su se u stomaku pojavili leptiri.

- Mila, šta si rekla? Da se nisi...

- Da, mislim da sam se jako zaljubila... - tiho prozobori i usne razvuce u široki osmeh. - Toliko mi nedostaje, da mislim da cu izludeti. Veceras ga moram videti. I ako on ništa ne pokuša, ja cu. Ne mogu više da cekam. Pokrivaceš me, zar ne? - umiljato mi se obratila, i ja nisam imala srca da je odbijem. Znala sam kako se oseca. Tu noc, ljubav izmedu Mile i Igora pocela je da se rasplamsava, i dao kraja nešeg boravka u Grckoj oni su se tako zaljubili da jedno bez drugog nisu mogli da dišu.

- Janjo, šta da radim... Zaljubila sam se do ušiju. Sva gorim iznutra. Kada me dodirne, kada me poljubi osecam kao da cu izgoreti od želje za njim. Tako je nežan i pažljiv, oko moje... Znaš kako mi tepa? Kaže mi "miko moj" i "oko moje" - ispovedala mi se Mila svake veceri.

- Pazi mila moja, znaš da je stariji od nas više od cetiri godine i da je iskusniji, nemoj da žuriš, razmisli malo. On je meni drag, ali bojim se da ne bude ljubav kratkog daha i da sve ne zaboravi kada se vrati u Nikšic, a ti da mi posle patiš. Nikada nisi bila ovako zaljubljena.

- Jeste, ali... ako bude hteo, spavacu sa njim. Da, odlucila sam. On je taj... - sanjarila je Mila i zaljubljenih ociju tražila odgovor u zvezdama nad grckim morem.


Ljubav iz snova

Igor se vratio u Crnu Goru, mi u naš mali grad, sa Milom koja se od tuge razbolela i skoro ceo mesec tiho, u sebi tugovala, patila i ceznula za svojom ljubavlju. Svoju nevinost i cednost nije izgubila tog leta sa Igorom, jer on nije insistirao, razumeo je njene strahove i neverice i pustio je da sama izabere trenutak za to.

Ah te ljubavi, govorili su naši roditelji i nisu se bunili što je Mila sate provodila na telefonu razgovarajuci sa Igorom. Davala je citavo malo bogatstvo na pisma kojih je dnevno pisala najmanje dva.

- Janjuška, da li ti znaš da ja ne vidim drugog sem njega. Samo cujem njegov glas i još osecam njegov dodir. Mnogo ga volim. Još samo cetiri dana do susreta sa njim... - brojala je Mila dane kada ce se videti sa Igorom.

- Janjo, ne zaboravi da kažeš Mili koliko je volim... - govorio mi je Igor kada bih razgovarala sa njim.

Vidali su se povremeno, onda kada bi nas dve uspele da ubedimo roditelje da nas puste u Beograd kod tetke i kada bi Igor dolazio rodovnom autobuskom linijom Podgorica - Beograd, gde se zaposlio kao kondukter, samo da bi mogao što cešce da vida Milu. Ona nije htela nigde da bez mene, jer smo oduvek bile jako vezane jedna za drugu, osecala se sigurnije, a i znala je da u meni ima saveznika koji je nikada nece napustiti.

Igoru je bilo dovoljno samo da je vidi i to malo i da bude zadovoljan, a Mili je to malo bilo toliko malo, da je pocela, postepeno, sve manje da prica o Igoru. Znala sam da je luda glava pocela da se hladi...

- Mila... šta se dešava? Tajanstvena si postala... Hajde, kaži mi, šta se dogada? - molila sam je da mi se izjada.

- Ništa... Igor je poceo da spominje da želi da živimo zajedno... u Podgorici. Kaže da bih ja tamo mogla da upišem fakultet, znaš da je njegova mama profesor na Filozofskom u Nikšicu... on bi se zaposlio... Ne znam, mislim da nam carolija nestaje...

- Ne brini... bice sve u redu. Samo ste malo preterali u...

- Nismo preterali, to je bila ljubav iz snova, onakva kakvu sam oduvek želela, o kojoj sam maštala. Cak me ni ne tera da vodimo ljubav, cekace kaže koliko god je potrebno, ali ja... Janjice... - govorila je kroz suze.

A onda se dogodilo ono cega sam se pribojavala. Mila je Igora volela celim srcem i cistom dušom devojke. Ali se plašila onoga što bi joj Igor mogao da predloži. Braka i odvajanja od mene. Za to još nije bila spremna. Bila je zima i hladni podgoricki vazduh sa Morace uvlacio nam se u kosti kada smo stigle u Podgoricu. Išle smo kod jedne moje prijateljice koju sam još u detinjstvu upoznala na moru i kako su se njeni i naši roditelji poznavali, to je bilo dovoljno da dobijemo dopuštenje da zimski raspust provedemo tamo. Mila je bila oduševljena.

- Idem da kupim cigarete - rekoh brzo primetivši cudan nemir u Igorovim ocima kada smo seli u jedan kafic.

- Neka možemo i bez njih, imam još nekoliko. Sedi. Htio bih da i ti budeš tu... - poceo je najpre tiho, a onda sve glasnije. - Mila, udaj se za mene! - gotovo da je viknuo od uzbudenja, dok je na sto ispred moje sestre stavljao kutijicu sa predivnim zlatnim prstenom na kome se presijavao rubin.

- Igore, ...ja, ja... - Mila je prebledela i nije znala šta da kaže. Zacutali smo svi. Nastala je takva jeziva tišina, koja mi i dan danas odzvanja u ušima.

- Ja ne mogu da se udam za tebe... - izustila je Mila posle kratkog zatišja. - Ne mogu... - ispustila je to iz sebe kroz ocajan jecaj i buru suza i istrcala iz kafica. Igor je ostao zaleden za stolom i gledao u praznu stolicu. Zatim je dograbio kutiju i izleteo za njom. Gledala sam za njima i videla kako je Igor drži za nadlakticu dok ona kroz suze pokušava nešto da mu objasni. On je odmahivao glavom, uzimao joj ruku, ljubio je stotinu puta u minuti, grlio je, stiskao joj obraze svojim šakama i po micanju usta razaznavala sam da stotinu puta izgovara njeno ime...

Mila me je tražila pogledom, ja sam izašla na ulicu i cula Igorove reci:

- Ako ga ti neceš, nece ga nositi nijedna druga! - okrenuo se naglo, otrcao do mosta i bacio prsten u Moracu. Mila je dotrcala do mene, bacila mi se u zagrljaj i neutešno plakala. Tog dana njena se duša razbolela, a srce joj se pretvorilo u kamen.


Susret u avionu

Dugo posle toga nismo spominjale Igora. Samo ponekad, kad bi je neka pesma ili neka osoba podsetila na njega. Samo jednom, na maturskoj veceri, kada smo obe bile pomalo pripite i sedele na terasi hotela, dok su se ostali veselili, gledale u zvezde i prisecale se minulih dana, Mila mi je rekla:

- Znaš, jednom mi je Igor rekao kako obožava ovaj moj mali ožiljak na usni i da bi me uvek po njemu prepoznao, a ja njega po njegovim ocima, crnim kao ugarak. I rekao mi je da bi svojim sinovima dao imena Marko i Nemanja, a da bi mu se cerka zvala isto kao i njena majka. Mislim da ce se moja deca zvati tako.

- Ne može. Ja sam im tetka i ja cu im dati imena... - smejale smo se, ali se Mili u kraju oka pojavila suza. Ta suza ju je pratila dugo godina kasnije. Cak i onda kada se udala za coveka koga je volela, bar je tako mislila, kada joj se rodio sin Marko i cerka Mila. I uvek kada bi slucajno naletela na neku njegovu sliku ili pismo. Pa i onda, kada bi me upitala:

- Šta misliš gde li je sada i šta radi? Ti sigurno znaš, samo mi ne govori. Tvoja drugarica Snežana sigurno zna.

- U Francuskoj je bio. Mislim da se oženio, nije sigurna, odavno ga nije videla u Podgorici, mada je cula da je dobio dvoje dece... - prenosila sam joj informacije koje bih cula od moje prijateljice iz Podgorice, kod koje smo poslednji put bile zajednog tog decembra kada su se rastali Igor i Mila.

- Daj Mila, prošlo je dvanaest godina od tada, mislim da bi bilo krajnje vreme da ga zaboraviš!

- Ne, mislim da ga nikada necu zaboraviti. Mada se cesto pitam kako sada izgleda... - i završila bi svaki dalji razgovor o njemu.

Mene je posao cesto odvodio u Podgoricu, ali su se moja zadržavanja svodila na samo jedan dan. Ipak, cini mi se da je sudbina tako htela, jedan posao nalagao mi je zadržavanje od nekoliko dana, pa je Mila, na moje insistiranje, jedva pristala da pode sa mnom jer mi je bio potreban tumac za italijanski, za šta je ona bila ekspert.

Let do Podgorice provele su u cavrljanju o neobaveznim stvarima i u pravljenju planova za naredne dane. Iznenada Mila se uspravila u sedištu i gurnula me laktom:

- Pogledaj u red ispred nas, malo desno, prvo sedište, covek u crnoj kožnoj jakni, onaj što se stalno nešto okrece, zar ti ne lici... Te oci... Uvek bih ih prepoznala...

- Igor. Nemoguce... Ovaj ima bradu i... malo više kilograma... Cekaj da se ponovo okrene... - i onda sam zacutala, jer me je taj covek zaista podsetio na njega.

Mila je naglo ustala, ali ju je stjuardesa vratila na mesto recima da slecemo i da se veže. Jedva je docekala da ustane sa sedišta. Kao žeravica progurala se izmedu ljudi koji su krenuli ka izlazu, stala iza njega i upitala: - Izvini, Igor... zar ne?!

On se okrenuo. Pogledao je vitku, sada vec manekenski gradenu brinetu sa kratko podšišanom kosom u elegantnom kostimu.

- Taj ožiljak... Ne mogu da verujem... Mila?

- Da, ja sam... Bože...

Ljudi su ih vec izgurali do izlaza, Mila se okrenula ka meni, ali ja sam joj dala znak da ide i da cu je stici. Kada sam došla do nje, ona se smejala širokim i toplim osmehom koji je sebicno darovala samo svojoj deci, nikada drugima oko sebe, pa ni meni više. Oci su joj sijale.

- Prepoznaješ li ovu gospodju? - upitla ga je pokazavši na mene, a on se srdacno bacio meni u zagrljaj i oduševljeno rekao:

- Hej, vidi ti ovu ljepoticu! Šta ste to uradile sa sobom? Izgledate kao zmajevi? Cujem da ste ovdje poslom i da ostajete nekoliko dana. Mili sam dao moj mobilni, nazovite me, da popijemo po pice. Hajd, a sad pošto žurim... Janjo, tebe zadužujem da se obavezno javite, pošto ovoj maloj ne verujem.

Milu je pecnula ova žaoka i na njenom licu se odjednom vratio opet onaj staripatinasti izraz.

- Da, javice ti se! - izustila je kroz zube i znala sam da cu imati muke da je ubedim da okrene taj broj mobilnog.

Nakon dva dana ubedivanja i razgovora, Mila je nazvala Igora. Bio je ljubazan i prijatan što sam mogla da primetim iz njenog izraza lica i držanja tokom razgovora. Našli smo se u našem hotelu i razgovarali... Razgovarali i razgovarli. Satima. Igor se vratio iz Francuske sa velikom lovom, uložio u biznis i obogatio se. Oženio se i dobio sina Marka i cerku Milu. Nadao se i Nemanji, ali su prilike bile takve da je njegova žena odustala od toga. O Mili je znao gotovo sve. I kako joj ide u životu i braku, u poslu, cak i to da je imala i jednu kratku ljubavnu vezu u toku braka.

- Odakle sve to znaš? - upitala ga je iznenadeno.

- Kada si ti u pitanju, imam svoje špijune. Hoceš da ti kažem i s kim si izgubila nevinost? - nije izdržao a da je ne bocne.

- Ja odoh na spavanje, a vas dvoje ostanite da pricate, jer mislim da imate mnogo šta da kažete jedno drugom. I bez zlobnih komentara i žaokica, molicu. Sestra mi je još uvek na to osetljiva - dodala sam i krenula u svoju sobu. U odlasku uspela sam samo da cujem Igorov glas kako bolno priznaje:

- Mnogo si me povredila, oko moje!

Znala sam da ovo nece na dobro izaci.


Kobno pismo

Ostale smo u Podgorici dve nedelje. Vidala sam je samo kad mi je hitno bio potreban prevodilac. Dolazila bi nasmejana, sveža, razdragana kao devojcica.

- Janjo, on je divan. Ponekad pomislim da nije stvaran. Ne znam da li mi se stvarno to dešava ili cu se ujutro probuditi i shvatiti da je sve san. Njegovi dodiri, poljupci... Njegov miris... Šta sam sve propustila? Koliko smo samo oboje propatili zbog moje nepromišljenosti? Znaš, ne slaže se sa svojom ženom, kao ni ja sa Milanom. Hoce da se razvede. Znaš da i ja o tome razmišljam, vec dugo, da se razvedem od Milana, ali mi je žao Marka i Mile... Hm, zamisli, i deca nam se isto zovu. Rekao mi je da me još uvek voli, misliš da je to istina?

- Ne znam, možda... - nisam želela po prvi put u životu da joj kažem šta stvarno mislim, jer sam želela da pronade svoju izgubljenu polovinu bica.

- Vidi, moraš opet da me pokrivaš. Zbog Milana...

- Mila, ti imaš i ono dvoje andjela... - pokušala sam da je vratim u ovaj set, ali ona je lebdela, po prvi put posle 12 godina tabananja u krug po cvrstom tlu i samo klimala glavom: - Da, da, moji andjeli, uželela sam ih se...

Igor i Mila nastavili su da se vidjaju, tajno, cas u Beogradu, cas u Podgorici, malo u Novom Sadu, malo u Nišu, skrivajuci se. Ali nisu mogli da sakriju svoja osecanja. Milin muž Milan primetio je da se nešto dešava i od mene zatražio pomoc. Nisam ništa morala da mu kažem, jer me je i sam upitao, jednom prilikom:

- Ona je u Podgorici ponovo srela Igora?

- Da - kratko sam mu odgovorila. Više nije postavljao nikakva pitanja, povukao se i ostavio Mili prostora da i dalje lebdi.

Godinu dana Mila je znala samo za Igora i svoja dva andjela. I ja sam postala tamo neka druga, posle njega. Nisam se bunila. Mislila sam prestace. Ali... Jednog dana, moja sestra je uletela u moju kancelariju i oduševljeno mi rekla:

- Ja sam trudna!

- Pa cestitam! Znaci imacemo i Nemanju, ako Bog da! - oduševljeno sam primila ovu vest i upitala je: - A šta kaže tata?

- Igor još ne zna, ali...

- Stani! Kako Igor, valjda Milan? - prekidoh je.

- Ne, nego Igor. Dete je njegovo. U stvari naše! - i dalje je kliktala od oduševljenja moja sestra.

- Mila, molim te. Da li ti cuješ sebe? Ženo!

- Šta je bilo, Janjo? Zašto si iznenadjena? Znaš da sam oduvek želela njegovo dete!

- Ma znam, ali... Milan... deca.

- Niko ne mora da zna. Samo ti i ja! Cak ni Igor! Bice to naša mala tajna... - smeškala se i ništa menje razdragana obigravala je oko mene i ljubila me. - Važi?!

Nisam joj ništa rekla. Nisam ni pokušavala, jer je sada bila preosteljiva. Ali, Milan je shvatio da dete nije njegovo. Napustio je Milu i tražio starateljstvo nad decom. Moja sestra je to prihvatila vrlo ležerno, verujuci da cu joj ja, kao iskusan advokat, srediti da deca ostanu kod nje, s obzirom da su još uvek bila mala.

Preselila se u Herceg Novi sa decom, nakon razvoda sa Milanom, želeci da bude što bliža svojoj mladalackoj ljubavi. Nije mu rekla da je u drugom stanju, cekala je jer je verovala da ce se i Igor razvesti i da ce konacno živeti svi kao jedna velika i srecna porodica. Jednog dana mi je zazvonio telefon i s druge strane cula sa njen ledeni glas: - Dodji!

Prvim avionom uputila sam se do Herceg Novog imala šta da vidim. Milu sledenu, okamenjenu, kako sedi na stolici pored prozora, njene andele kako se igraju na podu pored nje i pismo u drhtavim rukama.

- On me je ostavio Janjo. Moj Igor. Hladno, kao što sam i ja njega, kaže. I sada mi to ne saopštava u lice, da me gleda, nego mi piše. U tri recenice - jednolicno je govorila dok mi je pružala parce papira na kome sam mogla da procitam:

"Vreme je da i ti osetiš kako je mene bolelo. Svih ovih godina. Konacno mogu da kažem da sam i ja tebe povredio isto onako kako si i ti mene - hladnokrvno. Igor"

Nisam mogla da verujem. Zagrlila sam onu decicu koja su mi potrcala u susret, a onda i nju. Nije odreagovala. Srucila se u krevet tog dana kada sam ja došla kod nje. Bila je u cetvrtom mesecu trudnoce. Nije ustala, nije odgovarala na moja pitanja, na mazne dodire svoje dece. Samo je cutala. A onda je i plakala. Kopnila je, jer nije ni jela ni pila niti je spavala. Kretala se kao zombi. Ne znam kako je u tom stanju izdržala narednih tri meseca. Ne znam cak ni odakle snage onoj bebi u njenom stomaku da dogura do sedmog meseca, kada je i ona poželela da muke prestanu i da ugleda svetlost dana. Ja sam se preselila kod njih...

Jedne veceri me je pozvala tihim, gotovo necujnim glasom.

- Janjice moja, moj dobri andjele. Obecaj mi nešto. Obecaj! - insistirala je.

- Obecavam, kaži, milo moje, samo kaži, sve ce tvoja seka za tebe da uradi...

- Obecaj mi da ceš cuvati moje andele kao da su tvoja deca i da ceš ovom najmladem dati ime Nemanja. Ti ceš im biti majka, bolja od mene. Ne daj ih Milanu, on ih nece paziti kao ti. U mom dnevniku je pismo, zaveštanje, za tebe i moju decu, moje bele andjele...

- Bice sve u redu, Mila moja...

- Nece, ja cu veceras otici Bogu na istinu, ali prvo se moram uveriti da mi je ovo nedonošce dobro. Ti ceš im biti andjeo cuvar. Izvini, ali nemam snage da se borim za njih. Jednom im ispricaj sve... Možda ce razumeti... Zovi ih da dodu i spremi auto da me odvezeš do bolnice...

Dok sam telefonirala cula sam ih da svi tiho jecaju i moja sestra Mila i Marko, kome je bilo tek cetiri godine i mala Mila koja je bila samo 16 meseci mlada od njega. Sacekali smo ispred porodilišta da nam saopšte vesti.

- Beba je dobro, stabilna je, cak i prilicno velika iako ima samo sedam meseci, dobili ste jednog zdravog decacica, s njim ce biti se u redu. Ali majka, žao mi je što moram da vam kažem, ne znam šta je razlog, ali za nju cemo morati da se borimo. Mislim da je gubimo, prikljucili smo je na aparate... - odzvanjale su mi doktorove reci. Kroz glavu su mi promicale slike našeg detinjstva, sve se vrtelo neobicnom brzinom, da bi me najzad u stvarnost vratio Markov glas: - Teto, ne daj da mi mama umre. I ja cu za njom, ako ona umre.

- Nece, milo moje, nece, bicemo mi uz nju... - tešila sam ga, ali sam predosecala da nešto nece biti dobro.

Mila je pala u komu. Mesecima smo stajali nad njenim uzglavljem u nadi da ce se probuditi. Pricali joj, Marko i Mila su joj pevali, govorili smo joj o Nemanji. Ništa. Ležala je nepomicna i bleda.

Jedne veceri, deca i ja šetali smo gradom, kada me je pozvao poznati glas. "Samo polako, ponašaj se civilizovano, nemoj ga odmah napasti", smirivala sam sebe.

- Janjo, otkuda ti u Herceg Novom - upitao me je "crnpurasti Apolon" iz Milinih snova.

- Ako si zaborvio, ovde sam kod Mile. Samo što je Mila... - htela sam da mu kažem, ali mi je rec ostala prikovana za glasne žice.

- Šta je sa gospodjom, da se nije razbolela od ljubavi? - hteo je da bude sarkastican, a ja sam, i na moje i na njegovo iznenadenje, planula kao vetrom rasplamsana vatra i osula bujicu pogrdnih reci na njega.

- Ti sebicni nitkove, što ne znaš da praštaš! Osvetoljubcu! Huljo! Zar posle takve ljubavi nisi mogao da joj oprostiš nego si je uništio. Gde su sada tvoji špijuni da ti kažu šta je sa mojom sestrom! Ti... - nisam birala reci. Sasula sam mu svašta u lice, samo ne i vest da je Mila, rodivši njegovo dete, pala u komu. Deca su me preneraženo gledala.

Igor me je uhvatio za ramena i protresao. Suze su mi navrle na oci. Nisam mogla da ih zaustavim. Odveo nas je do prvog kafica, seli smo i ja sam mu sve ispricala. Nije imao pojma da je Mila u drugom stanju i da je zato došla da živi na moru... U stvari, Igor mnogo što-šta nije znao. Mila je, kao i obicno, bila i prema njemu vrlo zatvorena i tajanstvena.

Otišao je istog momenta u bolnicu. Seo je kraj nje i nije se odvajao od njene postelje narednih nedelju dana. Otišao je samo par puta da vidi Nemanju, koji je mirno spavao u svom inkubatoru. Jednog vrelog junskog dana u bolnicu je doveo svoje dvoje dece - Marka i Milu. Poveo ih je do njenog krevata i rekao im:

- Ovo je teta o kojoj sam vam pricao. Ona ce vam biti druga mama. A ovo su vaši brat i sestra. Imaju isto godina kao i vi. Idemo da vidimo najmladjeg... - šaputao im je Igor i odveo ih da vide bebu. Milinom krevetu prišao je njen mali Marko. Pomilovao ju je po kosi i jedva progovorio:

- Mamice moja, probudi se, nedostaješ nam. Mislim da je bio cika Igor i doveo nam je batu i seku. Zovu se isto kao i mi. Rekao je da ceš im biti druga mama. Probudi se, mami... tiho je jecao, naslonivši glavu na njenu ruku.

Prišla sam mu i pomazila ga. A onda je Mila otvorila oci. U krajicku njenog oka zasijala je suza. Pogledala je Marka i pogledom potražila i svoju devojcicu. Konacno se iz njenog oka spustila ona kamena suza na upali obraz. Kao da ju je strašno opekla, Mila je napravila grimasu kao da želi da iz sebe pusti krik. Ali glasa nije bilo, samo je zaplakala, zagrlila Marka i rekla mu: - Dovedi seku i cika Igora. Reci im da sam se probudila, oko moje maleno! - a onda se okrenula meni: - Mislim da si sada slobodna, Janjušice moja. Hvala ti... - zagrlile smo se i u suzama, bez reci, necujno, iz duše govorile jedna drugoj ono što smo u sebi držale sve ove godine. Tako smo se savršeno razumele. - Oprostila sam mu... - izustila je tiho. - Ipak ga volim Janjo...

Bila je kao san letnje noći (zabranjena ljubav)

Autor ljubavneprice | 23 Apr, 2010, 10:30
...Vece uzasno, nada za nas obicne “besmrtnike” uvukla se u sivilo zivota propracena svadjom svakodnevnice nije obecavala ama bas nista!!!
Nada – besmrtnost, kako to gordo zvuci i odzvanja u glavama nas Srba, maco-menova Balkana vecitih sanjara, nedokaznih bludnika noci, besprekorne potencije i sarma do bola, koji “obara” na prvi pogled. Hvalisavost do granica svakog bezukusa propracen kicem i prostaklukom svakodnevnice, nije obecavao ama bas nista, sem, depresivno-histericnog stanja melanholije i lazi. Lazi za “ovo-ono” ili nesto trece, ne bi li se pobeglo…nekud daleko …ne bi li se doseglo nesto nedostizno ne bi li …nesto??? A, sta?

Vece letnje, baste kafana pune nekog stranog sveta, novokomponovana muzika para usi medju stolovima zadriglih gostiju, pijanih od jeftine “brlje”, znojavih tela neprijatnog zadaha, jos neprijatnije spoljasnjosti… ja tu, strasno, uzas!!!... Dal’ je moguce da sam toliko nisko pao??? Nema tog dna proteklih vremena sa ovih prostora koji mogu da postave granicu do koje covek moze da dosegne i kaze da moze sada samo na “gore”, navise do neba i jos dalje do samih Bogova…

Obecavajuce za noc “mog zivota”- nema pogovora, samo da ona nije bila tu sama zagledna u neku daleku tacku kao da priziva “sile mraka” da joj skinu okove ropstva nad njenom sudbom. Nadjoh “razlog”, kao i svaki Srbin, da se zagledam u “pevaljku”,koja je kroz ko zna sta prosla i kozna ko je sve imao i…razlog nema sta?!?

Narucih “brlju”, utopih se u dno, ponor, sivilo svakodnevnice, poceh da locem alkohol sve cekajuci da je cujem kako peva i vidim njeno telo ,noge, bokove, da se perverzno nasladjujem, mastarim, da joj predlozim sex na brzaka sve racunajuci da sam “faca” i da cu je lako imati, ne bi li svoje frustracije i nemoci prikrio, zaboravio, na tren.

Trenutak, slika, pojava, USHICENJE !!! Alkohol? Ma da... pijan sam ne mogu da rasudjujem normalno, tesim se...

Plava kosa preko ledja, bezmalo do samih bedara, telo vitko i visoko, izvajano u samoj “radionici” Bogova Akropolja,hod smiren, lagan neosetan, kao po paperju magle koja se dize nad vilajetom, glas… trze me iz letargije i ucmalosti, dah zastade pogledi se sretose, kao da se pitasmo pa gde si ti konacno??? - zar je zivot morao ovoliko da bude isprazan, siv, sve dosad, do ovog trena, sata-minuta…Pevala je: “Crne kose, mrsile su ruke tvoje, samo jedan dan…”

Ne mogu da verujem ?!?

Peva a ja, omrazeni “ljubimac” narodne muzike koji je odrastao uz ACDC, Yuritmix, ROCK-POP muziku, kasnih 80-tih, upijam svaku rec, pamtim ne mogu da verujem?!?

Kraj ! Sef benda naredjuje da peva u uglu kafane, zmijsko-potmulog pogleda potuljenog “pacova” posmatra ko je “skida” pogledom i udaljava je na “bezbedno odstojanje”. Kapiram! U semi su i odlucujem “ma kad je bal nek je pod maskama”, resi da se zezam …

…zezam?!? - kako to gordo zvuci iz ustiju “Srbina”, koji svoje neuspehe rado pripisuje drugima ili nalazi odstupnicu a tudje dozivljaje i uspehe pripisuje samo sebi! Razmisljam kako da pridjem, kada je svakog trena obgrljena zavidno –iskompleksiranim potmulim pogledom njenog “sticenika” kome je srednje ime “ameba”. Resih da blefiram… pozvah je da mi peva!

Njena hitrost je plenila svaki pokret upucen meni, samo meni, pokazujuci raskosni talenat zavodjenja koji se negde davno sakrio u dnu njenog karakternog bica. Okovi i stege behu odbaceni, strah prevazidje strast, zelju, nadu da me upozna, jer u vazduhu bese toliko naboja da se cekao tren potmule grmljavine, sto iz pogleda, sto iz grla, pacolikog coveka koji je posedovao -svidjalo se to meni ili ne!

Posegoh za novcanikom, uskracujuci sebe i meni bliznje, materijalnog zadovoljenja osnovnih potrebstina za zivot, ne bi li smeksao njegov prezrivi i nepoverljivi pogled koji kad vide novcanicu od 100 eura, zaboravi na podozrivost i paznju koju je trebao da odrzi ne bi li mu ukrao “dragu”…

A da li se moglo ukrasti to Andjeosko stvorenje, tanane pacenicke duse, deveto po redu u porodici, koje za sobom ima promasen brak iz koga je iznela i izrodila prelepu devojcicu,koja proliva suze bola svog surovog sveta kadgod njena mama odlazi od kuce sa “pacovom”, ne bi li joj od udeljene milostinje “pacova” mogla da kupi plisanog zeku kog ce grliti u isprazno dugim i hladnim nocima bez mamine ljubavi i poljupca za laku noc!!!

…”Ovo nije kraj, ni pocetak kraja, ovo je kraj-POCETKA”!!!

Bojazljivo, polako, nenametljivo, prikradala se mom srcu i dusi, neosetno, pesmom prizivala, molila Boga, da joj sto duze budem tu pored, da joj pruzim sansu, poklonim paznju il’ nesto vise, neznajuci da i ja tako mislim. Htela je da lagano i lako, pesmom na nenametljiv, diskretno-direktan nacinom, gledajuci me pravo u oci kad god je bitno, prizove “ono” sto je vec odavno prizvano, ljubav na prvi pogled !!!

“…Ja te pesmom zovem
zeljna tvoga milovanja
sliku tvoju ljubim
ljubim, ljubim
svakog dana…
Pevala a ja uzivao... Cudo!!!


Sve drhteci od uzbudjenja i prijatne topline koja mi ozari vec rumeno lice od alkohola, setih se da je priblizim jos vise uz sebe, ne bi li je dodirnuo, takao, pomilovao,privio uza se... ili sta vec... nije ni bitno, vazno da sam je zeleo vise od svega. Sacekah pogodniju pesmu i kad bi ono:
“Mene Nana cesto pita
kceri moja cvece rano
zasto ti je na jeleku
uvek dugme otkopcano..”Iskoristih tren i…
… Pozvah je da mi se pridruzi za stolom!

Kao da sam djavoila prizvao!
Ostrim i pomalo uvredjenim glasom, da cuje “sef benda”, rece da joj je to strogo zabranjeno i da ona nije od “onih”.
-Zasta je ja smatram!!!-odbrusi.
Pomalo me zbuni novonastala situacija, kao da mi se ucini da “...lud-zbunjenog...” ali me to ne obeshrabri vec jos drskije, da me cuje cela kafana, rekoh:

- Ma ja za mojih 100 evra mogu da radim sta hocu, ako vi necete ima ko hoce! Drznem se da otmem vec date novce, medj grdosije, svi krsni hercegovci, kao od brega odvaljeni i sa harmonike skinem svoj “kusur”... Neverica,iznenadjenje... ili sta vec dadose mi ogromnu sansu sa prednoscom koja mi se ukazala i koju ni u ludilu, nisam hteo da ispustim. Pomalo zbunjujucim pogledima pocese da “mrmore” nesto medju sobom, sve terajuci onog “pacova” da napravi izuzetak na njegovu stetu a moju korist, sto urodi plodom. Nevoljno dade saglasnost na ono sto smo zajedno prizeljkivali sve vreme, ja i moja “pevaljka”.

Osmehom ozarenim od ushicenja, rukama drhtavim od srece, predstavi smo se jedno drugom sve neispustajuci ruke iz ruku, kao da je sad trenutak srece koga ne treba ispustiti ni po koju cenu. Naravno da smo shvatili da je ovo “ono” sto se treba sada gajiti, cuvati i negovati u nasim rukama i da ga ne treba olako ispustati…da se pritom umerimo u ponasanju i ne dozvolimo da nam “strasna glupost” pokvari srecu ali da li je bas tako kad neko iscekuje i prizeljkuje srecu???

Brzina kojom smo se dogovarali, dok su u pauzi izmedju pesama pravili ovi u orkestru, dogovarajuci se o ritmu i tonalitetu, bila je neverovatna!!!
Pade mi na pamet da popije pice za mojim stolom a da neko peva od muskih sto ona prihvati s’ velikom radoscu recima: ”Mislila sam da me to nikad neces ponuditi”?!?
-Odkud ti ta ideja?!? - uzvratih zacudjeno.
- Paaa, odkad ovde pevam, svi se nesto kao stide i gledaju me a niko da smogne hrabrosti da si suprostavi ovim grmeljima iz benda, jel’ je ovaj narod ovde toliko plasljiv???
- Ma hajde sta si to umislila! - odgovorih; sve gledajuci izgubljene slucajeve koji su bili u kafani, ne mogavsi da se otmem utisku da su stvarno jadni...

...gledam blagobojazljivo prisecajuci se sta je rekla, tuzno-setno, razocarano sto je to bas tako... no ipak, odlucih da iskoristim priliku i da odaberem bolju poziciju za sebe i nju, ne bi li se nasladjivao, gledao i uzivao, svim svojim culima u njoj i njenim carima a i ujedno sakrio od “pacovskih pogleda” njenog zastitnika.
To me navede da se premestimo na “bezbednije”mesto separea, koji je bio nesto na visem nivou kafane, obasjan romanticnim, prigusenim ljubicastim neonskim svetlom, odavajuci utisak da moze da sakrije ljubavnike od pogleda znatizeljnika i pruzi intimu uz potpunu sigurnost da ce se flert i nezni zavodnicki pokreti samo tu i za tim stolom podeliti, izmedju strastvenika, bludnika, ljubavnika, sve izazivajuci u drugima zazubice i pitanje: ”Sta li se tamo muvaju?”

Sve bi kao u bajci,pogledi divljenja dodiri lagane nestrpljivosti,osmesi bez ikakvih podozrenja koji odavase neskrivene namera medjusobne simpatije i jos vise… Uzdasi ne retko izreceni, otimali su se kontroli, odavali su trenutak neizmerne srece i radosti, radosti sto je tako bozanstveno sto nema prepreka sto neizmerno prija godi... i sto zelimo jos!!!

Dodiri kao “slucajni”, vrhovima cigarette u pepeljeri, behu samo uvod u igru, igru razigranih prstiju koji se zaplese u cvrst zagljaj strastvenog dodira propracen varnicavim trncima vrhova prstiju koji ispustise i izmamise uzdahe na kakve sam celog zivota nailazio samo u knjizevnim delima, mastara, sanjara i vecnih ljubavnika sto opisase u svojim delima, ne bi li nama obicnim “smrtnicima” objasnili da pod “kapom nebaskom” ima mesta i za nas i nase ljubavi, koje su tu negde samo ih treba naci. Ja sam izgleda nasao jer kad je ples nasih uzbudjenih tela, propracen svim mogucim dodirima, dozvoljavajucim u tim okolnostima, u ovom drugom izazivao zelju za jos vecim i smelijim dodirom, shvatih da je izmedju nas i ostalog sveta u kafani toliki jaz da nas bese briga za ono sta se vidi a sta ne vidi.

U jednom trenutku pijanac do nas ustade, obori svu ambalazu za susednim stolom, okrecuci se nespretno, cas levo cas desno, neprimecujuci da je zapasao u pantalone, deo otrcanog odavno isluzenog carsava, koji je visio sa stola. Gazda koji nije bio bas odusevljen prvim utiskom, kad to vide, prasnu u smeh, pokusa da mu otme iz pantalona carsav ili sta vec... to ni sam nije znao... umesa se nebi li mu pomogao... i drugi se umesase s’ najboljim namerama, ne bi li ga smirili, pomogli mu.

Ali avaj... komika do bola, popadase svi, guzva, ko ce kome pre da pomogne-odmogne, djavo bi ga znao... sveopsti “krkljanac”, pometnja i na kraju “brlja”. Da, ona je ucinila svoje, tresak, lom…i “iznenadna” tuca!

Tucaaaaaaaa!!! -povikase i...

Zbog cega, to niko nije tada znao a ni kasnije???
Majke, sestre... i tome slicno... sve po spisku... s paznjom birane reci bogatstva naseg narodnog govornog stvaralastva, stvorenog u slicnim prilikama a i iz naseg svakodnevnog zivota, ispunjenog raznolikoscu stresnih situacija sa ovih prostora, izazva vatromet, na srpski nacin... flase ne sve strane... instiktivno sam je povukao iza sebe, ne bi li je zastitio od namernih i nenemernih potezanja, “koriscenja guzvi”, guzvi kakvu znaju da koriste samo nasi ljudi u tim situacijema...ciljno svesno koristeci je za sebe, naravno!!!

U prvi mah,zaokupljen situacijom, nisam osecao njene drhtave ruke na sebi, sve misleci da su joj od straha drhtave i nemirne, zaboravljajuci pritom da se ona u toj i takvoj situaciji gotovo svakodnevno nalazila.

Ali dah... njen dah, kako sam ga samo osecao, dozivljavao…
...Osecao najpre kao grom iz verda neba a potom kao dasak najtoplijeg Lahora. Kao da me dozva, probudi, trze da se priberem i prilagodim novonastaloj situaciji. U pocetku polako, bojazljivo a potom snazno, sigurno i jako se sirila divna toplina prijatnih “trnaca” i slatkog stomacnog grca, od vrata nanize duz kicmu, kroz telo, duboko, duboko do svesti i moje nesvesnosti da me ZELI ! Jedva da je se uzdrzala sacekala priliku da me ne zagrli, poljubi pripije uz sebe. Taj osecaj i pomisao me trgose iz nistavila i nesvesnosti trenutka, okrenuh se i zagledah, zagledah duboko... u pogled pun ljubavi topline i neznosti, koji me mamio da ucinim nesto sto sam tog trena zeleo najvise na svetu.

Tog trena, koji se cinio kao vecnost, jednom ukazane prilike, po prvi put u zivotu, znao sta da radim i i cinim.!!!
Krenuo sam prema njoj, namerom da nam se usne spoje, tela zatrepere, krenuo, snagom coveka koji voli, istrajnoscu najupornijeg, s nestrpljenjem najnestrpljivijeg, da se predam, da uzivam, bezobzirno i sebicno, ne misleci pritom ni na koga, vec samo na nju i sebe!!!

Desilo se!!!

Osecaj prvog poljupca, opor toliko koliko i sladak, kao mlado vino.
Ne, ne zasiti nas i ne prija nam... onoliko koliko ocekivasmo, ali ti djavo ne da, ne da da prestanes, prestanes da ga ispijas. Isuvise dugo trebalo je da ga negujes, iscekujes i spremas!!! A taman kad pomislis, da si zaboravio da je mlado novo i da mu treba vremena da zri... Tek tad, kad pomislis kako je pitko, divno, mlado i nespretno lepo, tek tad ti se ne ostavlja,
tek tad ti se proba,
tek tad bi da uzivas u njemu do vecnosti... do besmrtnosti...
a i dalje...
zato sto je divno
zato sto je novo
zato sto je mlado,
...sto ima skrivene vrline neprepoznatljive u trenu ali satkane u osecaju lepote prve ljubavi, pripadnosti, poklapanju svega sto moze da se slozi, slozi u radionici Svevisnjeg, koji nas posla da se pronadjemo, sretnemo... spojimo!!!

Osecaj, da su zvezde nad nama tu negde, obasjavajuci put ka sreci, zadovoljstvu, ushicenju, zabi se duboko u nama i u ukusu novog, ucini nas ispunjenim, zadovoljnim, srecnim, najsrecnijim osobama na svetu. Da tako pocinje tako traje ali...

… nasa nespremnost i nespretnost usana, ruku tela, nenaviknutost na ukus novog, divnog, bozanstvenog osecaja uzvracene ljubavi, satkane u kosmickoj snazi koja spoji i nikad ne razdvoji, natera, da natera na... nepromisljenpst, bezobzirnost u preterivanju i neodmerenosti svake mere, ukusa i obzirnosti prema okruzenju, koje je zjapurenih pogleda, punih srdzbe, besa i zavisti ili vec cega... gledalo prizor strasti, vec neko duze vreme...
... promatralo i posmatralo... nasi strastveni pokreti prepuni emotivnih trenutaka utihnuse,zamrese zastadose...

Prekinu nas neprijatna, tisina!

Tisina, protkana osecajem hladnih pogleda, koji se kao otrovne strele zabise u dnu potiljka ponaosob!!! Ljubomora, sa prevelikom dozom gneva srdzbe i pohlepe za srecom, ukazanom im pred nosem tu tako blizu u zagrljaju drugih a tako daleko nenadjena i mozda nikad nedozivljena, koja se desava bas tu ali nama a ne njma. Znao sam da u bicu i svesti ljudi sa ovih prostora je sreca “sto je komsiji crkla krava, veca no sto je zal za izgorelom stalom”, pokusah da izbegnem situaciju a... Situacija za zaboravljanje, izbegavanje...

Ali kako???
Kako, kad svi, bas svi, kao da behu pali s’ Marsa, gledase u nas, sve neverujuci sopstvenim ocima, dozom ljubomore zavisti, oholosti...
Ljubomore na tek iznedrenu, strastvenu, velicanstvenu, mladu ljubav, kojoj trebase da se prihvati kao mlada biljcica tek rasadjena i prenesena na plodno tlo vetrometine zivota ...kao da se nebo prolomilo, smak sveta i sva neiscrpna energija dobra i zla na jednom mestu... u jednoj tacci spojena u Svemiru vecnosti prizivase spoj nespojivog, dobrog i zla, iskrenog i lazi... cekao se veliki prasak...

Ljubav je jaca od svega

Autor ljubavneprice | 20 Apr, 2010, 10:32
Dok se beli prekrivac prostire sirom malog grada, on stoji kraj prozora i za svaku tu pahulju pusti po jednu suzu. Grlo mu se steze dok posmatra tu belu prasinu kako zamece ljudske tragove. Znao je da ce sutra, isto tako, ta prasina zamest' njegove tragove. Za te ulice on ce ostati samo jedno secanje. Samo jos jedan covek kog progutase hladni vetrovi "divljeg zapada." Osetio je bol u grudima kada je ugledao visoku crnku kako ulicom koraca. Tako je podsecala na njegovu Necu. Voleo je svim srcem. Hteo je da je zeni uskoro. Ali sudbina nije bila na njihovoj strani. Bili su zajedno celu vecnost, cinilo mu se. Zeleo je provesti ostatak svog zivota uz nju. Voleo je...A vec sutradan je morao poci. Kuda, pitate se? Sutradan, morao je poci u kisoviti, zapadni dio Kanade. Hiljade i hiljade kilometara od svog rodnog mesta, porodice, ljubavi...Tuga mu je srce slamala...Seo je tu pored prozora i zaspao. Probudivsi se, shvatio je da je stigao i taj dan...da mora krenuti. Sta je osecao, ne zna ni on sam. Samo je video tragove sinocnjih suza. Trebao je krenuti a bojao se spustiti stope u taj sneg. Znao je da ce nestati s' vidika. Znao je da ce ih ta prasina prekriti zauvek. Znao je da ce tako izbrisati i smisao za zivot. Ipak, izborio se. Nije hteo dopustiti hladnim vetrovima divljeg zapada da ga tek tako uniste. Nije se hteo predati bez bitke. ...Stigao je u Kanadu, u zemlju o kojoj su svi toliko pricali. Upoznao je mnoge nase ljude..Sve video...A onda sebi obecao da ce se vratiti jednog dana. Kako obeca tako i ucini. Prolazili su dani, meseci pa i godine a on se nije mogao smiriti. Zelja za ljubavlju bila je jaca od svega. Upoznao je mnoge nase djevojke al' svakoj je nalazio mane. Ni jedna nije bila ravna njegovoj Neci. Znao je da mora otici po nju. Znao je da mu nema zivota bez nje. Osecao je ogromnu prazninu u sebi koju je samo ona mogla ispuniti. Samo ona je mogla otjerati tu tugu iz ociju i povratiti im njihov sjaj. Samo ona...Nije vise mogao izdrzati. Spakovao je stvari, seo na prvi avion i uputio se rodnom kraju. Nakon godinu i po dana, jos uvijek su ga se svi secali. Ipak, nije bio samo neka prica, neko secanje. Njegovo ime se jos uvek spominjalo medju drustvom. Stigavsi kuci, spustio je torbe i odjurio kod nje. Zazvonivsi na vrata, sacekao je par sekundi a onda.....Onda se pojavio andjeo pred njima. Njegova Neca, bila je ljepsa nego ikada. Pali su jedno drugom u zagrljaj i ljubili se dugo, dugo. Vise nije osecao onu prazninu a oci su mu sjale k'o najlepse zviezde. Znao je da je ona njegova sreca, povod za zivot, ljubav...jednom recju, SVE. Tada je izvadio zlatni prsten, polozio ga na njenu ruku i tiho rekao ZAUVEK. Vencali su se nekoliko dana kasnije. On se morao vratiti nazad u Kanadu dok ona nije mogla zbog papira. Al' on pokusava sve sto je u njegovoj moci da je dovede. I, ako Bog da, jednog dana uspece...Jednog dana bice oni opet zajedno. A do tada, neka ljubav pobedjuje ove proklete daljine sto ih razdvajaju.

Volela sam ga

Autor ljubavneprice | 20 Apr, 2010, 10:31
Živela sam u snovima i lažima Do pre godinu dana sam bila najsrećnija žena na svetu. Kada se samo setim... O, Bože, nisam ni slutila da ovoliko može da boli. Nema dana kada se ne setim svega. Nema sata kada se ne setim njegovog glasa, dodira, mirisa njegovog tela. Želim da zaboravim i nastavim sa životom. Ali, ne mogu. Teško je. Pakleno je teško...
Zovem se Marija i radim kao medicinska setra na hirurgiji. Nikada nisam obraćala pažnju na posetioce. Za mene su oni bili najobičniji prolaznici. Ljudi koje jednom sretneš i nikada više. Ali, taj mladić je bio nešto posebno. Zaista posebno... Bio je visok, zgodan, tamne kose i zelenih očiju, a uz to uvek ljubazan i nasmejan. Šta da vam kažem, san svake žene. Na odeljenje je dolazio često. Njegova tetka Jelena je bila naš pacijent. Moje koleginice su se naprosto utrkivale da pomognu njegovoj tetki, računajući da će na taj način zaraditi poen više kod lepog nećaka. Soba 105 je bila puna sestara, cveća i sokova. Lagala bih kada bih kazala da i ja nisam bila jedna od njih. No, on nikada nije pokazao da ga je neka od nas posebno zainteresovala.

FAMOZNI PONEDELJAK

Sve do tog famoznog ponedeljka. Tetka Jelena (tako smo je i mi zvale) je odlazila kući. Naravno, po nju je došao i Darko, njen nećak. Moje koleginice su se pozdravljale sa njima, a ja sam krenula da delim terapiju drugim pacijentima. – Sestro Marija, možete li mi posvetiti malo vremena? Voleo bih da popričamo o tetkinom zdravstvenom stanju – presreo me je na hodniku. – Znate, to je trebalo da pitate lekara – rekla sam zbunjeno. Blago me je uhvatio pod ruku i poveo hodnikom i dalje pričajući o tetki, a onda, kad ostale koleginice više nisu mogle da nas čuju, objasnio: – Nisam znao kako da započnem razgovor. S obzirom na to šta bih želeo da kažem glupo je da ti persiram. Znaš, voleo bih da jedno veče izađemo u grad. Želim da te malo bolje upoznam. Svidela si mi se na prvi pogled, a i tetka mi je ispričala toliko lepih stvari o tebi. Bila sam polaskana, ali je profesionalizam preovladao i poslovnim tonom sam mu odgovorila: – Darko, mislim da to ne bi bilo zgodno. Mi se ne poznajemo, a ja nemam običaj da izlazim sa ljudima koje znam samo iz viđenja. Izvini, ali sada moram da obiđem pacijente. – Marija, ja ne odustajem tako lako. Budi sigurna da ćemo se upoznati! Do tada, zdravo! – šarmantno mi se nasmešio. Nisam više razmišljala o njemu. U bolnici sam imala toliko obaveza, da to i nije bilo moguće. Dan je prošao za čas i posle predaje dužnosti, krenula sam kući. – Oho, opet se srećemo? Ja sam došao po tetkine papuče. Mislila je da su ostale u bolnici, a baš sada sam primetio da ih je zaboravila u kolima. Mogu li da te povezem? – Darko je stajao naslonjen na bolničku kapiju. Nasmejala sam se i pomalo podrugljivo odgovorila: – Pa, da! Zaboravljene papuče, kakav izgovor?! Čuj, situacija se nije promenila. Još uvek se ne poznajemo. A za prevoz zahvaljujem, radije šetam po ovako lepom danu. – Zašto mi ne veruješ? Papuče su zaista u kolima, ali nije ni važno. Pošto ti nećeš sa mnom, ja ću sa tobom! Mislim da će i meni prijati šetnja, a možda se malo i upoznamo – bio je uporan. Nisam znala šta da radim. Nisam mogla da mu zabranim da šeta, ali sam rešila da mu ne dozvolim da me prati do kuće. Razgovor sa Darkom je bio toliko spontan. Rekao mi je da živi u Švajcarskoj, da želi da ostane u Jugoslaviji i... da mu se dopadam. Na rastanku mi je zatražio broj telefona. Odbila sam ga. – Pa, nemoj biti tako surova. Šta ako mojoj tetki pozli, pa ne bude htela da ide kod lekara? Kaže da ima najviše poverenja u tebe. Znaš i sama kakvi su stariji ljudi – lukavo se smešio.

SVI SU MI ZAVIDELI

To već nisam mogla da odbijem. Dobro, priznajem, znala sam da je u pitanju izgovor, ali sam i ja želela da ostanem u kontaktu s njim te je i meni opravdanje bilo neophodno. Često me je zvao telefonom i čekao pred bolnicom. Naši razgovori su postajali sve duži i poverljiviji. Jednom prilikom, Darko se konačno osmelio i ozbiljno rekao: – Pa, Marija, mislim da se sada dovoljno poznajemo i nadam se da napokon zaslužujem da izađeš sa mnom. Naravno, pristala sam. Pa i ja sam jedva čekala da ponovi poziv. Darko je bio divan. Poklanjao mi je nesebičnu pažnju, vodio na mesta koja volim, kupovao mi skupe poklone, izvodio u ekskluzivne restorane i bio je iznad svega romantičan. Činilo mi se da mi sve devojke na svetu zavide. I bila sam srećna zbog toga. Jer, on je bio samo moj. – Marija, ti si mi sve na svetu – često mi je šaputao. Bila sam srećna i svi su mogli to da vide. Moje koleginice su bile oduševljene Darkom i radovale se našoj sreći. Jesen je proletela u ljubavi i zadovoljstvu. Jednog dana Darko mi je predložio da odemo na zimovanje. To je bio najlepši period u mom životu... Satima smo šetali, ljubili se, grudvali i bili posvećeni samo jedno drugom. Sećam se da smo se jedne večeri utrkivali i da je Darko odmakao daleko, uz obronak, a onda glasno povikao: – Marija, volim te najviše na svetu! Zbog tebe ću ostaviti sve što imam!!! Bila je to najlepša ljubavna izjava. Prolaznici su s osmehom gledali u nas kad se sjurio, zagrlio me i oborio u sneg. Činilo mi se da živim u najlepšem snu, sve dok se nije desio prvi incident u našoj vezi.

NEPOZNATA ŽENA

Tog jutra sam se probudila nešto ranije i ne ugledavši Darka kraj sebe, brzo se obukla i otišla do restorana. Iz daleka sam ga prepoznala. Bio je u društvu neke žene s kojom se žučno raspravljao. Onda je ona besno krenula ka izlazu, a Darko je pošao za njom. Glasno mu je dobacila nekoliko reči na nemačkom i otišla. Kada se okrenuo i video me, Darkovim licem je preletela neka senka, ali se već u sledećem trenutku nasmešio i krenuo mi u susret. – Zašto si tako rano ustala? Baš sam sišao da nam naručim doručak. – Ko ti je ta žena? Nisam znala da imaš poznanike u hotelu! – napad ljubomore je provalio iz mene. – Ma hajde, ne budi luda! To mi je poslovna saradnica iz Švice. Bilo je nekih problema sa biznisom i zamisli, nije je mrzelo da me i ovde gnjavi sa tim. Rekao sam joj da se sama snađe, pa se naljutila – opravdao se na brzinu i nežno me poljubio. Odmah sam sve zaboravila i bezbrižno uživala u njegovoj pažnji do kraja dana. Nisam ništa posumnjala ni kada je rekao da sutra odlazimo, jer mora da reguliše još neke poslove i kupovinu stana. Viđali smo se ređe, jer sam radila, a Darko je jurio advokate, poslovni prostor i još koješta.

NOVOGODIŠNJA NOĆ BEZ NJEGA

Decembar se bližio kraju, a ja nisam brinula o dočeku. Darko je sve organizovao. Nedelju dana pred samu Novu godinu, tužno mi je saopštio: – Ljubavi, jako mi je žao, ali za doček nećemo moći da budemo zajedno. Moram za Švajcarsku. Znaš, prodajem restoran da bih ovde mogao da započnem neki biznis. Kupac hoće sve da pogleda. Zanima ga kako sam organizovao posao, a misli da će za doček imati najbolju sliku. Kad to obavim, tvoj sam zauvek. Bila sam razočarana. Tešila me je misao da će nakon toga Darko postati samo moj ."Šta je jedan doček, spram svih ostalih Novih godina. Šta je jedno veče, spram celog života?", mislila sam. – Samo ti idi, ja ću se snaći. Nadam se samo da nećeš predugo ostati? – Naravno da neću. Toliko sam srećan što te imam, što me tako razumeš. Obožavam te! Obećavam da ću ti sve nadoknaditi. Marija, ovo sam nameravao da ti predam u ponoć, ali... – rekao je, pružajući mi somotsku kutiju. Otvorila sam je drhtavim rukama i ugledala prelepu, preskupu ogrlicu. Ostala sam nema. – Ti zaslužuješ mnogo više – nežno je rekao.

Na polasku me je dugo držao u naručju i šaputao nežne gluposti, kao nikada pre. Koleginice su bile iznenađene kada sam prihvatila praznično dežurstvo, ali su delile moju radost što će Darko posle okončanja poslova u Švajcarskoj, ostati u Jugoslaviji. Pretpostavljale su da ćemo se venčati. I ne samo one...
Dani su tekli polako, vukli se u nedogled bez Darka, njegove ljubavi i nežnosti. Došao je i 31. decembar, koleginice su već bile spremne za odlazak, predale mi dužnost i poželele mirno dežurstvo. Sestrinska soba je bila ukrašena, upalila sam sveću na ikebani i uključila TV. Bez obzira na sve, osećala sam se prazno i tužno. Nesvesno sam milovala ogrlicu i u ponoć, izvadila Darkovu sliku iz novčanika.
– Srećna ti Nova!!! Nadam se da i ti misliš na mene – bila sam setna. Program nije bio naročito zanimljiv i skoro sam zadremala. Trglo me je telefonsko zvono. – Marija, hitan slučaj. Saobraćajka. Žena je slomila nogu, treba da mi pomogneš da stavimo gips, a on je udario glavom o šoferšajbnu, isekao je lice. Pa, da za svaki doček ista pesma!

SAZNALA SAM ISTINU

Doktor je već bio u ambulanti i šio povređenog muškarca, a žena je ležala u gipsaoni. U toku intervencije sam razgovarala sa njom da bih joj malo ublažila strah. Rekla je da je došla u goste iz Švajcarske i bez obzira na bolove koje je imala, videlo se da je ljuta na svog saputnika. – Svađali smo se, a on je popio. Izgubio je kontrolu nad volanom kad sam mu rekla da ide kod svoje ljubavnice. Mislio je da ne znam za nju. Jesi li joj rekao da živiš od mog novca, ljubavniče? – poslednju rečenicu je viknula dovoljno glasno da je muž u drugoj prostoriji mogao čuti. – Kako možeš da mi prebacuješ, ti... menjaš muškarce samo tako i znaš da bih te već odavno ostavio da nije tvojih para – začuo se odgovor koji me je sledio. Taj glas... Nisam htela da verujem svojim ušima, ali... "Ne, to nije on, samo mi se čini zato što mi nedostaje, a ova žena je spominjala Švajcarsku, pa se sve izmešalo", mislila sam. – Sestrice, ako ste stavile gips, ovde mi treba pomoć. Momak je malo nemiran, a ne bih da mu ostanu ružni ožiljci. Ne želim da pokvarim lepotu ovom Kazanovi – doktor nije mogao da se izbori sa pripitim muškarcem.
Prešla sam u sobu za intervencije, spremna da asistiram pri šivenju, ali već letimičan pogled na povređenog bio mi je dovoljan. Darko! Moj Darko koji je navodno u Švajcarskoj, isečenog lica sa hematonom na čelu. Nisam mogla da verujem. On je bio toliko pijan da je jedva registrovao šta se oko njega događa. Tada je stigao neurolog i u toku pregleda upitao pacijenta da li zna gde se nalazi i kako se zove.
– Gde sam? Nemam pojma, bio sam na proslavi i ona rospija je htela kući kad je bilo najbolje! Taman sam zaboravio sve svoje muke... – počeo je da govori, ali ga je doktor prekinuo: – Kako se zovete? Čekala sam odgovor bez daha, kao osuđenik presudu. – Zovem se Darko.
Više ništa nisam čula, više me ništa nije interesovalo. Okrenula sam se i potrčala, što dalje od Darka i njegove žene. Oboje su ostali u bolnici, ali nisam mogla da ih obiđem. Iako nisam bila kriva ni za šta, ja nisam mogla da pogledam tu ženu u oči. Jednostavno nisam mogla. Ujutro sam otišla kući i u tišini svoje sobe, dugo plakala. Brinula sam kako ću se sledećeg dana suočiti sa Darkom i njegovom suprugom. – Marija, ne brini ništa, danas ih otpuštaju iz bolnice, ne moraš ulaziti u njihove sobe do tada – moja koleginica je shvatila sve. Nekako sam uspela da obuzdam suze i usmerim misli na posao. Dok sam radila, bilo je dobro, čim sam sela, misli su mi se uskovitlale: "On me je lagao! Oženjen je i živi od njenog novca. Pa on je meni kupovao poklone uzimajući od nje. Govorio je da sam mu jedina, da će ostaviti sve, a bio je sa njom za doček. Toliko sam ga volela, verovala mu, a sada..." Prekinuo me je poziv: – Sestro, mi smo došli po Darka i Ivon, da li možemo sami da ih odvedemo do kola ili ćete vi? – Vi se pobrinite za Darka, kolica su već u sobi. Ja ću otići po njegovu suprugu – odgovorila sam.

VRATILA SAM MU OGRLICU

Ivon me nije poznavala, te sam je odgurala do lifta i sačekala da stigne Darko sa svojom pratnjom. Bila sam okrenuta leđima i upravo sam otkopčavala ogrlicu kad sam mu začula glas: – Niste baš morali da me čekate, sad i u liftu moram da je gledam! Duboko sam udahnula da se malo smirim, a onda se sasvim lagano okrenula. Još i sada vidim Darkovo lice na kojem su se smenjivali neverica, iznenađenje i očaj. Otvarao je usta, ali nije mogao da progovori dok mu je pogled skakao sa mene na Ivon, a ona ga je upitno gledala, ne shvatajući o čemu se radi.
– Ivon, ja sam ona Darkova ljubavnica! U stvari, ja nisam znala da sam ljubavnica. Nisam znala da je oženjen, a ni to da živi od vašeg novca. A ti, Darko, savršeno si lagao i glumio zaljubljenost, dok sam ti ja verovala i volela te... Možda bih ti oprostila što si prećutao da si oženjen, ali zbog svega ostalog, prezirem te. Ne želim više ni da čujem za tebe, a ovu ogrlicu koju si mi poklonio, vraćam Ivon, njena je. Nadam se da me više nećete proklinjati, sad kad znate istinu – drhtavim glasom sam nekako uspela da kažem sve što mi je ležalo na duši, a onda sam se okrenula i žurnim korakom otišla u prvu praznu sobu. – Marija, sačekaj, objasniću ti... – Darko je nemoćno povikao.

Darko je pokušavao da stupi u kontakt sa mnom, zvao telefonom, pisao pisma, čekao na bolničkoj kapiji sa buketima cveća, a ja sam ga izbegavala. Nisam se javljala na telefon, menjala sam smene, odlazila sa posla ranije. Bežala sam od njega. Na kraju sam skupila snagu da ga pogledam u oči i kažem da je naša ljubav prošlost, da ga više ne volim i da sam ga već prebolela. Posle izvesnog vremena, Darko je odustao od daljih, uzaludnih pokušaja. Ja se i dalje trudim da ga zaboravim, ali... To je uzaludan posao, uvek nešto pokrene film, neka reč, gest, miris, oči slične njegovim, rupica na nečijem obrazu, soba 105 u kojoj je ležala njegova tetka...

Sreca u nesreci - nesreca u sreci

Autor ljubavneprice | 20 Apr, 2010, 10:30
Da bi neko razumeo moje srce i um, mora prvo da zna moju zivotnu pricu. Ne zelim tu pricu da oskrnavim kitnjastim recima, to bi bilo kao kada se ruzna zena skriva ispod ogromne kolicine sminke. Ovde je rec o cistoj, jednostavnoj, lepoj i uzvisenoj ljubavi. Sve je pocelo tako iznenada. Nisam ni slutio da ce odmah posle nesrece uslediti trenutak srece, bolje reci opcinjenosti. Kaze se, ako covek poslusa svoje srce moze i te kako pogresiti. Ne znam, da li sam ja pogresio sto sam poslusao moje srce? Mislim da nisam. A sve je pocelo tog popodneva. Na treningu sam obicno izgarao, hteo sam sto pre u prvi tim, a razloga je bilo vise. Rukomet sam zavoleo jos od malih nogu jer je moj ujak bio veoma poznat i priznat rukometas. Razmisljao sam da kasnije odem njemu, on je bio trener u Nemackoj.
Ali, tog dana, fortuna me je napustila, povredio sam se na treningu. U ekipi je zavladao muk. Svi su se bojali da me povreda nacisto ne izbaci iz rukometa. Cuo sam trenera kako, krisom, da ga ja ne cujem, kaze pomocniku: "Boze, samo da nije nesto ozbiljno! Pa klincu je tek osamnaesta!" Pobrinuli su se da me odmah smeste u bolnicu, da dobijem zaista dobru negu. Nije to za zanemarivanje kada se covek nadje u slicnoj situaciji. Njihove posete takodje nisu izostale. A onda, onda se pojavila ona, boginja u belom mantilu! Ne, nije zbog njene neznosti i pokazane paznje. To su varljivi trenuci. Ovde je, znao sam to, ovde je bilo reci o ljubavi na prvi pogled! Kad to kazem, mogu, naravno, tvrditi samo u svoje ime. Crna kosa, lepo lice, oci krupne, hod bozanstven. Mozda je onaj beli mantil doprineo da izgleda jos lepsa nego sto je zaista, to i nije tako bitno. Njena pojava je unela veciti nemir u mene. Naslutio sam onaj sudbinski trag, naslutio sam tada da je, ma sta se desi, nikad necu zaboraviti. -Momak, devojka koja je ovde na praksi, osvojila te izgleda na prvi pogled-javio se Dragan, inace slikar cija je leva ruka bila u gipsu. -Cini vam se-hteo sam da sakrijem svoja osecanja. -Ne pretvaraj se. Tvoj pogled te sasvim odao, u iznenadjenju si zagrizao svoju donju usnu. Iskusan je Dragan, meni ne mozes podvaliti, mozes me jedino za savet priupitati! Naravno, pitao sam ga o mnogo cemu.
Doznao sam da je Malina-divnog li imena!-na praksi, da je na trecoj godini medicinske skole, da cu je retko, bas retko vidjati. Slikar me je poducio kako da joj pridjem, kako da je nadmudrim da me ponekad obidje-i van prakse! I, kada je drugi put dosla, uz pomoc slikara, poceo sam igru spreman da patim ako izgubim ili da se radujem ako mi podje za rukom bar da me primeti. Primetila me. Razgovarali smo. Slikar joj je vesto poturio novine u kojima je pisalo o mojoj povredi. Mozda me varaju uspomene, mozda se redjaju po mojoj zelij a ne redosledu, ipak, pri trecem susretu i ona i ja smo se ponasali kao da je bogom dano da budemo zauvek zajedno. Zbog nje vise negoli rukometa dobih zelju da sto pre stanem na noge, tacnije, levu nogu. -Malisa, zene su cudovista. Eto, pojavila se Malina i tebi se cini da je sve tvoje, da ti vise nista u zivotu ne treba. Toliko si zaljubljen da svima sve prastas, osecas se kao da si car nad carevima, cak i pesme pises. Lep je to zanos, mozda najlepsi, nezgodno je jedino sto-zna da prodje! Slikar nije imao bas najlepse misljenje o zenama, ali to je bio njegov problem. Ja sam znao, tada, a znam i sada, onaj me zanos ako je rec, uopste, samo o zanosu, ni dan-danas nije napustio! Secam se nekih stihova koji su tada napisani a neki cak i objavljeni, zbog kojih su mi se vrsnjaci smejali:

Poljupcem rusi tvrdjave
Odnosi misli rdjave
Utisava poj ptica
Srce pretvara u roj svica

Vole je slepi
Vole je vidoviti
Vole je glupi
Vole je duhoviti

Malina je pocela da me obilazi po podne ili pre podne, kada nije pohadjala skolu. Radovao sam se svakom njenom susretu, njeno me mirno, lepo lice lisavalo tuge zbog povrede. Nazalost, u bolnickoj sobi sve je bilo pod prismotrom, sto pacijenata, sto zaposlenog osoblja. Morali smo da kontrolisemo nasa osecanja, htenja. Zaustavljao bih dah kada bi ona za trenutak iskoristila priliku da pruzi svoju neznu rucicu i prstima dodirne moje usne. Svaki njen dodir, uznemiravao me, neizmerno. Morao sam sto pre iz bolnice. Nikada necu zaboraviti taj dan. Lekar je bio prezadovoljan svojim uspehom, to jest, mojim oporavkom: -Mladicu, bice sve u redu. Ipak, jos dva-tri meseca, oprez. Zelim ti sve najbolje...Oprostio sam se od slikara ne zaboravivsi da mu zahvalim na savetima. -Sta cekas, sto ne ides?!-nasalio se on na moj racun. Cekao sam nju. S' kim da podelim radost nego s' Malinom. Dosla je, ubrzo i odmah mi nagovestila da je vec cula dobru vest. A onda su poceli moji najlepsi dani u zivotu! U nesreci, eto, imao sam mnogo srece! Vidjao sam se s' Malinom, svakodnevno. Kada sam je prvi put uhvatio za ruku van domasaja slikarevog pogleda, osetio sam laku drhtavicu u njenom i mom telu. Naslucivao se sledeci potez, onaj prvi, nezaboravni poljubac. Kad je doslo i do tog poljupca, tela nam se nadjose u vatri. Ucinilo nam se da to nismo uradili kako treba pa smo ponovili jos jednom, pa jos jednom...a onda dugo, dugo usne nismo uopste odvajali. Setali smo kraj reke, zalazili u nepokosene trave gledajuci u oblake uznemirenih leptira svih boja i velicina. Ta nas je slika uznemiravala, poceli bismo da se ljubimo strasno i bezumno. Secam se, nesto joj je upalo u bluzu. Da, vetruska lipe. To je onaj zavrsetak na lipinom listu sto se otkacen vrtoglavo okrece padajuci. Smejali smo se da bih se ja, konacno, odvazio da ga licno izvadim! Kad sam odkopcao prvo dugme, osetih kako mi srce jako bije kao da hoce napolje. Na red je doslo i drugo..trece..Ah, ona nije imala grudnjak! Moji se prsti sudarise s' njenim cvrstim dojkama. Ruka mi je zadrhtala, nisam je sklonio, vise nisam mogao..umeo..BIla je i sama zatecena munjevitim trenutkom. Predala se na milost i nemilost mojoj strasti. I dok smo bili u travi, leptiri su kruzili iznad nas. Malina se potpuno sakrila u mom narucju. Tela su nam bila pripijena, ona je cula moje srce kako udara, a ja njeno. Sve oko nas, bilo je tako daleko, nevazno. Na sve smo zaboravili, a pod jagodicama smo pratili titranje nasih uzbudjenih tela. Posle te bozanstvene igre kraj reke izmedju Maline i mene, nista nam nije vise stajalo na putu. Cim bismo ostajali sami, pustali bismo telima na volju, izludjivali bismo se neznim dodirima, beskrajnim istrazivanjima..Samo sto je Malina zavrsila srednju skolu, njeni roditelji su je odveli. Da, odveli, vise silom nego milom, u KANADU! Znam, pricala im je o meni, uverljivo, potresno. Dugo je plakala. Nisu imali razumevanja, ko zna, mozda u njihovom braku nije bilo ljubavi vec samo interesa. Malina i ja smo verovali u ljubav. Istim zarom je volim jos uvek. Nazalost, njeni joj bezdusni roditelji nisu dali ni adresu da mi ostavi. Verovatno, po onoj roditeljskoj-za njeno dobro! Ne znam kako da im kazem da grese. Odkako sam sam, samo ledeni dah kuca na moj prozor, danju i nocu jecaju zidovi dok zurim u njenu jedinu fotografiju. Bez nje, cekaju me samo zalogaji gorkih plodova, a san...san je tako daleko. Da me je bar Malina samo voljno napustila, da sam u plamenu stida, bilo bi mi lakse. Ovako, mogu jedino da uputim prekor njenim roditeljima i svim slicnim, i da patim. Pre neki dan sam sreo slikara. Opet sam zapamtio nekoliko njegovih saveta. Zato i ova prica i moja samouverenost da cu naci, da cu ubrati opet moju Malinu. Lepo je to slikar rekao: -LJubav sve pobedjuje. Da, ljubav sve pobedjuje, sazrece Malina,-samo na mom dlanu!

"Adam Jabucica"
1 2 3  Sledeći»