Sreca u nesreci - nesreca u sreci

Autor ljubavneprice | 20 Apr, 2010
Da bi neko razumeo moje srce i um, mora prvo da zna moju zivotnu pricu. Ne zelim tu pricu da oskrnavim kitnjastim recima, to bi bilo kao kada se ruzna zena skriva ispod ogromne kolicine sminke. Ovde je rec o cistoj, jednostavnoj, lepoj i uzvisenoj ljubavi. Sve je pocelo tako iznenada. Nisam ni slutio da ce odmah posle nesrece uslediti trenutak srece, bolje reci opcinjenosti. Kaze se, ako covek poslusa svoje srce moze i te kako pogresiti. Ne znam, da li sam ja pogresio sto sam poslusao moje srce? Mislim da nisam. A sve je pocelo tog popodneva. Na treningu sam obicno izgarao, hteo sam sto pre u prvi tim, a razloga je bilo vise. Rukomet sam zavoleo jos od malih nogu jer je moj ujak bio veoma poznat i priznat rukometas. Razmisljao sam da kasnije odem njemu, on je bio trener u Nemackoj.
Ali, tog dana, fortuna me je napustila, povredio sam se na treningu. U ekipi je zavladao muk. Svi su se bojali da me povreda nacisto ne izbaci iz rukometa. Cuo sam trenera kako, krisom, da ga ja ne cujem, kaze pomocniku: "Boze, samo da nije nesto ozbiljno! Pa klincu je tek osamnaesta!" Pobrinuli su se da me odmah smeste u bolnicu, da dobijem zaista dobru negu. Nije to za zanemarivanje kada se covek nadje u slicnoj situaciji. Njihove posete takodje nisu izostale. A onda, onda se pojavila ona, boginja u belom mantilu! Ne, nije zbog njene neznosti i pokazane paznje. To su varljivi trenuci. Ovde je, znao sam to, ovde je bilo reci o ljubavi na prvi pogled! Kad to kazem, mogu, naravno, tvrditi samo u svoje ime. Crna kosa, lepo lice, oci krupne, hod bozanstven. Mozda je onaj beli mantil doprineo da izgleda jos lepsa nego sto je zaista, to i nije tako bitno. Njena pojava je unela veciti nemir u mene. Naslutio sam onaj sudbinski trag, naslutio sam tada da je, ma sta se desi, nikad necu zaboraviti. -Momak, devojka koja je ovde na praksi, osvojila te izgleda na prvi pogled-javio se Dragan, inace slikar cija je leva ruka bila u gipsu. -Cini vam se-hteo sam da sakrijem svoja osecanja. -Ne pretvaraj se. Tvoj pogled te sasvim odao, u iznenadjenju si zagrizao svoju donju usnu. Iskusan je Dragan, meni ne mozes podvaliti, mozes me jedino za savet priupitati! Naravno, pitao sam ga o mnogo cemu.
Doznao sam da je Malina-divnog li imena!-na praksi, da je na trecoj godini medicinske skole, da cu je retko, bas retko vidjati. Slikar me je poducio kako da joj pridjem, kako da je nadmudrim da me ponekad obidje-i van prakse! I, kada je drugi put dosla, uz pomoc slikara, poceo sam igru spreman da patim ako izgubim ili da se radujem ako mi podje za rukom bar da me primeti. Primetila me. Razgovarali smo. Slikar joj je vesto poturio novine u kojima je pisalo o mojoj povredi. Mozda me varaju uspomene, mozda se redjaju po mojoj zelij a ne redosledu, ipak, pri trecem susretu i ona i ja smo se ponasali kao da je bogom dano da budemo zauvek zajedno. Zbog nje vise negoli rukometa dobih zelju da sto pre stanem na noge, tacnije, levu nogu. -Malisa, zene su cudovista. Eto, pojavila se Malina i tebi se cini da je sve tvoje, da ti vise nista u zivotu ne treba. Toliko si zaljubljen da svima sve prastas, osecas se kao da si car nad carevima, cak i pesme pises. Lep je to zanos, mozda najlepsi, nezgodno je jedino sto-zna da prodje! Slikar nije imao bas najlepse misljenje o zenama, ali to je bio njegov problem. Ja sam znao, tada, a znam i sada, onaj me zanos ako je rec, uopste, samo o zanosu, ni dan-danas nije napustio! Secam se nekih stihova koji su tada napisani a neki cak i objavljeni, zbog kojih su mi se vrsnjaci smejali:

Poljupcem rusi tvrdjave
Odnosi misli rdjave
Utisava poj ptica
Srce pretvara u roj svica

Vole je slepi
Vole je vidoviti
Vole je glupi
Vole je duhoviti

Malina je pocela da me obilazi po podne ili pre podne, kada nije pohadjala skolu. Radovao sam se svakom njenom susretu, njeno me mirno, lepo lice lisavalo tuge zbog povrede. Nazalost, u bolnickoj sobi sve je bilo pod prismotrom, sto pacijenata, sto zaposlenog osoblja. Morali smo da kontrolisemo nasa osecanja, htenja. Zaustavljao bih dah kada bi ona za trenutak iskoristila priliku da pruzi svoju neznu rucicu i prstima dodirne moje usne. Svaki njen dodir, uznemiravao me, neizmerno. Morao sam sto pre iz bolnice. Nikada necu zaboraviti taj dan. Lekar je bio prezadovoljan svojim uspehom, to jest, mojim oporavkom: -Mladicu, bice sve u redu. Ipak, jos dva-tri meseca, oprez. Zelim ti sve najbolje...Oprostio sam se od slikara ne zaboravivsi da mu zahvalim na savetima. -Sta cekas, sto ne ides?!-nasalio se on na moj racun. Cekao sam nju. S' kim da podelim radost nego s' Malinom. Dosla je, ubrzo i odmah mi nagovestila da je vec cula dobru vest. A onda su poceli moji najlepsi dani u zivotu! U nesreci, eto, imao sam mnogo srece! Vidjao sam se s' Malinom, svakodnevno. Kada sam je prvi put uhvatio za ruku van domasaja slikarevog pogleda, osetio sam laku drhtavicu u njenom i mom telu. Naslucivao se sledeci potez, onaj prvi, nezaboravni poljubac. Kad je doslo i do tog poljupca, tela nam se nadjose u vatri. Ucinilo nam se da to nismo uradili kako treba pa smo ponovili jos jednom, pa jos jednom...a onda dugo, dugo usne nismo uopste odvajali. Setali smo kraj reke, zalazili u nepokosene trave gledajuci u oblake uznemirenih leptira svih boja i velicina. Ta nas je slika uznemiravala, poceli bismo da se ljubimo strasno i bezumno. Secam se, nesto joj je upalo u bluzu. Da, vetruska lipe. To je onaj zavrsetak na lipinom listu sto se otkacen vrtoglavo okrece padajuci. Smejali smo se da bih se ja, konacno, odvazio da ga licno izvadim! Kad sam odkopcao prvo dugme, osetih kako mi srce jako bije kao da hoce napolje. Na red je doslo i drugo..trece..Ah, ona nije imala grudnjak! Moji se prsti sudarise s' njenim cvrstim dojkama. Ruka mi je zadrhtala, nisam je sklonio, vise nisam mogao..umeo..BIla je i sama zatecena munjevitim trenutkom. Predala se na milost i nemilost mojoj strasti. I dok smo bili u travi, leptiri su kruzili iznad nas. Malina se potpuno sakrila u mom narucju. Tela su nam bila pripijena, ona je cula moje srce kako udara, a ja njeno. Sve oko nas, bilo je tako daleko, nevazno. Na sve smo zaboravili, a pod jagodicama smo pratili titranje nasih uzbudjenih tela. Posle te bozanstvene igre kraj reke izmedju Maline i mene, nista nam nije vise stajalo na putu. Cim bismo ostajali sami, pustali bismo telima na volju, izludjivali bismo se neznim dodirima, beskrajnim istrazivanjima..Samo sto je Malina zavrsila srednju skolu, njeni roditelji su je odveli. Da, odveli, vise silom nego milom, u KANADU! Znam, pricala im je o meni, uverljivo, potresno. Dugo je plakala. Nisu imali razumevanja, ko zna, mozda u njihovom braku nije bilo ljubavi vec samo interesa. Malina i ja smo verovali u ljubav. Istim zarom je volim jos uvek. Nazalost, njeni joj bezdusni roditelji nisu dali ni adresu da mi ostavi. Verovatno, po onoj roditeljskoj-za njeno dobro! Ne znam kako da im kazem da grese. Odkako sam sam, samo ledeni dah kuca na moj prozor, danju i nocu jecaju zidovi dok zurim u njenu jedinu fotografiju. Bez nje, cekaju me samo zalogaji gorkih plodova, a san...san je tako daleko. Da me je bar Malina samo voljno napustila, da sam u plamenu stida, bilo bi mi lakse. Ovako, mogu jedino da uputim prekor njenim roditeljima i svim slicnim, i da patim. Pre neki dan sam sreo slikara. Opet sam zapamtio nekoliko njegovih saveta. Zato i ova prica i moja samouverenost da cu naci, da cu ubrati opet moju Malinu. Lepo je to slikar rekao: -LJubav sve pobedjuje. Da, ljubav sve pobedjuje, sazrece Malina,-samo na mom dlanu!

"Adam Jabucica"

0 Komentari and 0 Trekbekovi - "Sreca u nesreci - nesreca u sreci"

 

Dodaj komentar





Zapamti me