Volela sam ga

Autor ljubavneprice | 20 Apr, 2010
Živela sam u snovima i lažima Do pre godinu dana sam bila najsrećnija žena na svetu. Kada se samo setim... O, Bože, nisam ni slutila da ovoliko može da boli. Nema dana kada se ne setim svega. Nema sata kada se ne setim njegovog glasa, dodira, mirisa njegovog tela. Želim da zaboravim i nastavim sa životom. Ali, ne mogu. Teško je. Pakleno je teško...
Zovem se Marija i radim kao medicinska setra na hirurgiji. Nikada nisam obraćala pažnju na posetioce. Za mene su oni bili najobičniji prolaznici. Ljudi koje jednom sretneš i nikada više. Ali, taj mladić je bio nešto posebno. Zaista posebno... Bio je visok, zgodan, tamne kose i zelenih očiju, a uz to uvek ljubazan i nasmejan. Šta da vam kažem, san svake žene. Na odeljenje je dolazio često. Njegova tetka Jelena je bila naš pacijent. Moje koleginice su se naprosto utrkivale da pomognu njegovoj tetki, računajući da će na taj način zaraditi poen više kod lepog nećaka. Soba 105 je bila puna sestara, cveća i sokova. Lagala bih kada bih kazala da i ja nisam bila jedna od njih. No, on nikada nije pokazao da ga je neka od nas posebno zainteresovala.

FAMOZNI PONEDELJAK

Sve do tog famoznog ponedeljka. Tetka Jelena (tako smo je i mi zvale) je odlazila kući. Naravno, po nju je došao i Darko, njen nećak. Moje koleginice su se pozdravljale sa njima, a ja sam krenula da delim terapiju drugim pacijentima. – Sestro Marija, možete li mi posvetiti malo vremena? Voleo bih da popričamo o tetkinom zdravstvenom stanju – presreo me je na hodniku. – Znate, to je trebalo da pitate lekara – rekla sam zbunjeno. Blago me je uhvatio pod ruku i poveo hodnikom i dalje pričajući o tetki, a onda, kad ostale koleginice više nisu mogle da nas čuju, objasnio: – Nisam znao kako da započnem razgovor. S obzirom na to šta bih želeo da kažem glupo je da ti persiram. Znaš, voleo bih da jedno veče izađemo u grad. Želim da te malo bolje upoznam. Svidela si mi se na prvi pogled, a i tetka mi je ispričala toliko lepih stvari o tebi. Bila sam polaskana, ali je profesionalizam preovladao i poslovnim tonom sam mu odgovorila: – Darko, mislim da to ne bi bilo zgodno. Mi se ne poznajemo, a ja nemam običaj da izlazim sa ljudima koje znam samo iz viđenja. Izvini, ali sada moram da obiđem pacijente. – Marija, ja ne odustajem tako lako. Budi sigurna da ćemo se upoznati! Do tada, zdravo! – šarmantno mi se nasmešio. Nisam više razmišljala o njemu. U bolnici sam imala toliko obaveza, da to i nije bilo moguće. Dan je prošao za čas i posle predaje dužnosti, krenula sam kući. – Oho, opet se srećemo? Ja sam došao po tetkine papuče. Mislila je da su ostale u bolnici, a baš sada sam primetio da ih je zaboravila u kolima. Mogu li da te povezem? – Darko je stajao naslonjen na bolničku kapiju. Nasmejala sam se i pomalo podrugljivo odgovorila: – Pa, da! Zaboravljene papuče, kakav izgovor?! Čuj, situacija se nije promenila. Još uvek se ne poznajemo. A za prevoz zahvaljujem, radije šetam po ovako lepom danu. – Zašto mi ne veruješ? Papuče su zaista u kolima, ali nije ni važno. Pošto ti nećeš sa mnom, ja ću sa tobom! Mislim da će i meni prijati šetnja, a možda se malo i upoznamo – bio je uporan. Nisam znala šta da radim. Nisam mogla da mu zabranim da šeta, ali sam rešila da mu ne dozvolim da me prati do kuće. Razgovor sa Darkom je bio toliko spontan. Rekao mi je da živi u Švajcarskoj, da želi da ostane u Jugoslaviji i... da mu se dopadam. Na rastanku mi je zatražio broj telefona. Odbila sam ga. – Pa, nemoj biti tako surova. Šta ako mojoj tetki pozli, pa ne bude htela da ide kod lekara? Kaže da ima najviše poverenja u tebe. Znaš i sama kakvi su stariji ljudi – lukavo se smešio.

SVI SU MI ZAVIDELI

To već nisam mogla da odbijem. Dobro, priznajem, znala sam da je u pitanju izgovor, ali sam i ja želela da ostanem u kontaktu s njim te je i meni opravdanje bilo neophodno. Često me je zvao telefonom i čekao pred bolnicom. Naši razgovori su postajali sve duži i poverljiviji. Jednom prilikom, Darko se konačno osmelio i ozbiljno rekao: – Pa, Marija, mislim da se sada dovoljno poznajemo i nadam se da napokon zaslužujem da izađeš sa mnom. Naravno, pristala sam. Pa i ja sam jedva čekala da ponovi poziv. Darko je bio divan. Poklanjao mi je nesebičnu pažnju, vodio na mesta koja volim, kupovao mi skupe poklone, izvodio u ekskluzivne restorane i bio je iznad svega romantičan. Činilo mi se da mi sve devojke na svetu zavide. I bila sam srećna zbog toga. Jer, on je bio samo moj. – Marija, ti si mi sve na svetu – često mi je šaputao. Bila sam srećna i svi su mogli to da vide. Moje koleginice su bile oduševljene Darkom i radovale se našoj sreći. Jesen je proletela u ljubavi i zadovoljstvu. Jednog dana Darko mi je predložio da odemo na zimovanje. To je bio najlepši period u mom životu... Satima smo šetali, ljubili se, grudvali i bili posvećeni samo jedno drugom. Sećam se da smo se jedne večeri utrkivali i da je Darko odmakao daleko, uz obronak, a onda glasno povikao: – Marija, volim te najviše na svetu! Zbog tebe ću ostaviti sve što imam!!! Bila je to najlepša ljubavna izjava. Prolaznici su s osmehom gledali u nas kad se sjurio, zagrlio me i oborio u sneg. Činilo mi se da živim u najlepšem snu, sve dok se nije desio prvi incident u našoj vezi.

NEPOZNATA ŽENA

Tog jutra sam se probudila nešto ranije i ne ugledavši Darka kraj sebe, brzo se obukla i otišla do restorana. Iz daleka sam ga prepoznala. Bio je u društvu neke žene s kojom se žučno raspravljao. Onda je ona besno krenula ka izlazu, a Darko je pošao za njom. Glasno mu je dobacila nekoliko reči na nemačkom i otišla. Kada se okrenuo i video me, Darkovim licem je preletela neka senka, ali se već u sledećem trenutku nasmešio i krenuo mi u susret. – Zašto si tako rano ustala? Baš sam sišao da nam naručim doručak. – Ko ti je ta žena? Nisam znala da imaš poznanike u hotelu! – napad ljubomore je provalio iz mene. – Ma hajde, ne budi luda! To mi je poslovna saradnica iz Švice. Bilo je nekih problema sa biznisom i zamisli, nije je mrzelo da me i ovde gnjavi sa tim. Rekao sam joj da se sama snađe, pa se naljutila – opravdao se na brzinu i nežno me poljubio. Odmah sam sve zaboravila i bezbrižno uživala u njegovoj pažnji do kraja dana. Nisam ništa posumnjala ni kada je rekao da sutra odlazimo, jer mora da reguliše još neke poslove i kupovinu stana. Viđali smo se ređe, jer sam radila, a Darko je jurio advokate, poslovni prostor i još koješta.

NOVOGODIŠNJA NOĆ BEZ NJEGA

Decembar se bližio kraju, a ja nisam brinula o dočeku. Darko je sve organizovao. Nedelju dana pred samu Novu godinu, tužno mi je saopštio: – Ljubavi, jako mi je žao, ali za doček nećemo moći da budemo zajedno. Moram za Švajcarsku. Znaš, prodajem restoran da bih ovde mogao da započnem neki biznis. Kupac hoće sve da pogleda. Zanima ga kako sam organizovao posao, a misli da će za doček imati najbolju sliku. Kad to obavim, tvoj sam zauvek. Bila sam razočarana. Tešila me je misao da će nakon toga Darko postati samo moj ."Šta je jedan doček, spram svih ostalih Novih godina. Šta je jedno veče, spram celog života?", mislila sam. – Samo ti idi, ja ću se snaći. Nadam se samo da nećeš predugo ostati? – Naravno da neću. Toliko sam srećan što te imam, što me tako razumeš. Obožavam te! Obećavam da ću ti sve nadoknaditi. Marija, ovo sam nameravao da ti predam u ponoć, ali... – rekao je, pružajući mi somotsku kutiju. Otvorila sam je drhtavim rukama i ugledala prelepu, preskupu ogrlicu. Ostala sam nema. – Ti zaslužuješ mnogo više – nežno je rekao.

Na polasku me je dugo držao u naručju i šaputao nežne gluposti, kao nikada pre. Koleginice su bile iznenađene kada sam prihvatila praznično dežurstvo, ali su delile moju radost što će Darko posle okončanja poslova u Švajcarskoj, ostati u Jugoslaviji. Pretpostavljale su da ćemo se venčati. I ne samo one...
Dani su tekli polako, vukli se u nedogled bez Darka, njegove ljubavi i nežnosti. Došao je i 31. decembar, koleginice su već bile spremne za odlazak, predale mi dužnost i poželele mirno dežurstvo. Sestrinska soba je bila ukrašena, upalila sam sveću na ikebani i uključila TV. Bez obzira na sve, osećala sam se prazno i tužno. Nesvesno sam milovala ogrlicu i u ponoć, izvadila Darkovu sliku iz novčanika.
– Srećna ti Nova!!! Nadam se da i ti misliš na mene – bila sam setna. Program nije bio naročito zanimljiv i skoro sam zadremala. Trglo me je telefonsko zvono. – Marija, hitan slučaj. Saobraćajka. Žena je slomila nogu, treba da mi pomogneš da stavimo gips, a on je udario glavom o šoferšajbnu, isekao je lice. Pa, da za svaki doček ista pesma!

SAZNALA SAM ISTINU

Doktor je već bio u ambulanti i šio povređenog muškarca, a žena je ležala u gipsaoni. U toku intervencije sam razgovarala sa njom da bih joj malo ublažila strah. Rekla je da je došla u goste iz Švajcarske i bez obzira na bolove koje je imala, videlo se da je ljuta na svog saputnika. – Svađali smo se, a on je popio. Izgubio je kontrolu nad volanom kad sam mu rekla da ide kod svoje ljubavnice. Mislio je da ne znam za nju. Jesi li joj rekao da živiš od mog novca, ljubavniče? – poslednju rečenicu je viknula dovoljno glasno da je muž u drugoj prostoriji mogao čuti. – Kako možeš da mi prebacuješ, ti... menjaš muškarce samo tako i znaš da bih te već odavno ostavio da nije tvojih para – začuo se odgovor koji me je sledio. Taj glas... Nisam htela da verujem svojim ušima, ali... "Ne, to nije on, samo mi se čini zato što mi nedostaje, a ova žena je spominjala Švajcarsku, pa se sve izmešalo", mislila sam. – Sestrice, ako ste stavile gips, ovde mi treba pomoć. Momak je malo nemiran, a ne bih da mu ostanu ružni ožiljci. Ne želim da pokvarim lepotu ovom Kazanovi – doktor nije mogao da se izbori sa pripitim muškarcem.
Prešla sam u sobu za intervencije, spremna da asistiram pri šivenju, ali već letimičan pogled na povređenog bio mi je dovoljan. Darko! Moj Darko koji je navodno u Švajcarskoj, isečenog lica sa hematonom na čelu. Nisam mogla da verujem. On je bio toliko pijan da je jedva registrovao šta se oko njega događa. Tada je stigao neurolog i u toku pregleda upitao pacijenta da li zna gde se nalazi i kako se zove.
– Gde sam? Nemam pojma, bio sam na proslavi i ona rospija je htela kući kad je bilo najbolje! Taman sam zaboravio sve svoje muke... – počeo je da govori, ali ga je doktor prekinuo: – Kako se zovete? Čekala sam odgovor bez daha, kao osuđenik presudu. – Zovem se Darko.
Više ništa nisam čula, više me ništa nije interesovalo. Okrenula sam se i potrčala, što dalje od Darka i njegove žene. Oboje su ostali u bolnici, ali nisam mogla da ih obiđem. Iako nisam bila kriva ni za šta, ja nisam mogla da pogledam tu ženu u oči. Jednostavno nisam mogla. Ujutro sam otišla kući i u tišini svoje sobe, dugo plakala. Brinula sam kako ću se sledećeg dana suočiti sa Darkom i njegovom suprugom. – Marija, ne brini ništa, danas ih otpuštaju iz bolnice, ne moraš ulaziti u njihove sobe do tada – moja koleginica je shvatila sve. Nekako sam uspela da obuzdam suze i usmerim misli na posao. Dok sam radila, bilo je dobro, čim sam sela, misli su mi se uskovitlale: "On me je lagao! Oženjen je i živi od njenog novca. Pa on je meni kupovao poklone uzimajući od nje. Govorio je da sam mu jedina, da će ostaviti sve, a bio je sa njom za doček. Toliko sam ga volela, verovala mu, a sada..." Prekinuo me je poziv: – Sestro, mi smo došli po Darka i Ivon, da li možemo sami da ih odvedemo do kola ili ćete vi? – Vi se pobrinite za Darka, kolica su već u sobi. Ja ću otići po njegovu suprugu – odgovorila sam.

VRATILA SAM MU OGRLICU

Ivon me nije poznavala, te sam je odgurala do lifta i sačekala da stigne Darko sa svojom pratnjom. Bila sam okrenuta leđima i upravo sam otkopčavala ogrlicu kad sam mu začula glas: – Niste baš morali da me čekate, sad i u liftu moram da je gledam! Duboko sam udahnula da se malo smirim, a onda se sasvim lagano okrenula. Još i sada vidim Darkovo lice na kojem su se smenjivali neverica, iznenađenje i očaj. Otvarao je usta, ali nije mogao da progovori dok mu je pogled skakao sa mene na Ivon, a ona ga je upitno gledala, ne shvatajući o čemu se radi.
– Ivon, ja sam ona Darkova ljubavnica! U stvari, ja nisam znala da sam ljubavnica. Nisam znala da je oženjen, a ni to da živi od vašeg novca. A ti, Darko, savršeno si lagao i glumio zaljubljenost, dok sam ti ja verovala i volela te... Možda bih ti oprostila što si prećutao da si oženjen, ali zbog svega ostalog, prezirem te. Ne želim više ni da čujem za tebe, a ovu ogrlicu koju si mi poklonio, vraćam Ivon, njena je. Nadam se da me više nećete proklinjati, sad kad znate istinu – drhtavim glasom sam nekako uspela da kažem sve što mi je ležalo na duši, a onda sam se okrenula i žurnim korakom otišla u prvu praznu sobu. – Marija, sačekaj, objasniću ti... – Darko je nemoćno povikao.

Darko je pokušavao da stupi u kontakt sa mnom, zvao telefonom, pisao pisma, čekao na bolničkoj kapiji sa buketima cveća, a ja sam ga izbegavala. Nisam se javljala na telefon, menjala sam smene, odlazila sa posla ranije. Bežala sam od njega. Na kraju sam skupila snagu da ga pogledam u oči i kažem da je naša ljubav prošlost, da ga više ne volim i da sam ga već prebolela. Posle izvesnog vremena, Darko je odustao od daljih, uzaludnih pokušaja. Ja se i dalje trudim da ga zaboravim, ali... To je uzaludan posao, uvek nešto pokrene film, neka reč, gest, miris, oči slične njegovim, rupica na nečijem obrazu, soba 105 u kojoj je ležala njegova tetka...

0 Komentari and 0 Trekbekovi - "Volela sam ga"

 

Dodaj komentar





Zapamti me