Sreca je ipak zakucala na nasa vrata

Autor ljubavneprice | 23 Apr, 2010
Moja sestra Mila rodila se samo deset minuta posle mene. Ali to je nije sputavalo da u kasnijem našem životu, detinjstvu, odrastanju i sazrevanju, bude uvek za korak ispred mene. Cak je i fizicki "prednjacila". Priroda ju je bogatije darovala na onim mestima koja su oduvek privlacila muške oci. Ne mnogo visoka, bujne crne kose, cije su se kovrdže vragolasto spuštale niz leda skoro do zadnjice, umetnicki izvajanih kukova, bedara i grudi, pogleda zanesenog i u isti mah koketnog, Mila je i kao devojcica mamila uzdahe suprotnog pola. Iako je u pubertetu nabacila koji kilogram viška, oni su se tako savršeno rasporedili na njenom telu, da ju je to samo cinilo još zanosnijom. Ali moja sestra nije samo bila "lepotica sa naslovne strane", vec i vrlo inteligentna mlada osoba, kojoj nije bilo potrebno mnogo muke oko ucenja i angažovanja oko drugih stvari u životu. Uvek nasmejana, duhovita, u društvu omiljena i zabavna, Mila je postajala opsesija lokalnih mladica, našeg malog mesta u kome smo odrastale. Muškarci su je obožavali, ali i ona njih. Ipak, sa njima se uvek samo poigravala, flertovala - koketno se odnosila prema svojim obožavaocima, nikada ne ulazeci u ozbiljniju vezu.

- Ti su luda, devojko. Sticice te zaslužena kazna kad tad! - duhovito je prebacivala sebi ispred ogledala kad god bi se spremala za izlazak, zadovoljna svojim izgledom.


Susret na moru

Bile smo treci razred srednje škole, kada su nas roditelji, te godine, iznenadili odlaskom u Grcku na more. Mila i nije bila baš oduševljena tom idejom, jer se prvi put te godine ozbiljnije zagrejala za jednog mladica iz škole.

- Možete i bez mene... Ja cu ostati sa bakom... Ma, ne ide mi se... - molecivim glasom je pokušavala da ubedi oca, ali on nije posustajao, jer je znao da ne sme da je ostavi samu sa bakom duže od tri dana. I zato je, prilicno nevoljno krenula. Prvog dana na moru u Grckoj nije ni provirila ni kroz prozor, ozbiljno uzdišuci.

- Hajde, Mila, videla sam neke Jugovice na plaži. Mislim da su Crnogorci, ima jedan zgodan, dopašce ti se. Crn je, i baš onakav kakve ti voliš. Ma, hajde, zavedi ih malo. Nema nijedne dobre ženske na plaži. Sem mene naravno! - pokušavala sam da je oraspoložim i ona je, mada prilicno mrzovoljno, obukla svoj kostim i ispunila mi želju.

- Bila si u pravu, onaj crnopurasti je zgodan... Ti... pa mogla si odmah prvi dan da mi kažeš bezobraznice jedna... - govorila je kao besno i zapocela jurnjavu za mnom po plaži. Znala sam taj njen trik, kojim je želela da privuce pažnju društva koje je sedelo blizu nas, ali je i to bilo suvišno, s obzirom da su, cini mi se, svi primetili dve zgodne crnke, bliznakinje, cije su kose lepršale na egejskom vetru.

- Zdravo, ja sam Igor. Vidim, naše ste... - s osmehom mi je prišao crnpurasti Apolon, kako ga je Mila nazvala, i pružio ruku. - Tu ste sa roditeljima, koliko sam uspeo da primetim... A gde su oni sada... - nije skidao osmeh sa lica, ali ni pogled sa Mile koja se brckala u plicaku. I ne sacekavši moj odgovor, nastavio je nespretno: - Bliznakinje... interesantno, a kako ti se zove sestra... - i tu poce da se slatko smeje, pokazujuci svoje kao biser bele zube i uz izvinjenje, dodade: - Oprosti, molim te... Nisam sacekao ni da mi kažeš svoje ime. Baš sam... oprosti, ali tvoja sestra me je ocarala, a nisam imao hrabrosti da pridem njoj. Bice da si mi ti nekakao... Ne znam... Joj, kakva sam budala ispao...

- Ništa za to, navikla sam, mislim, uglavnom nju prvo primeta, a ona se zove Mila. Ja sam Janja. I da, roditelji su otišli na rucak... - pokušavala sam da odgovorim na sva njegova pitanja i bilo je pomalo cudno, ali istinito, nas dvoje smo se sprijateljili od prvog momenta.

Simpatija izmedu Igora i Mile pocela je da se naslucuje vec posle nekoliko dana našeg zajednickog druženja na Tasosu, a petog dana na plaži Mila je sa ozbiljnim licem i pogledom zalepljenim za sunce koje je u zalasku izgledalo kao vatreni krug zakacen za purpurno nebo, prošaputala: - Janjice, meni su se u stomaku pojavili leptiri.

- Mila, šta si rekla? Da se nisi...

- Da, mislim da sam se jako zaljubila... - tiho prozobori i usne razvuce u široki osmeh. - Toliko mi nedostaje, da mislim da cu izludeti. Veceras ga moram videti. I ako on ništa ne pokuša, ja cu. Ne mogu više da cekam. Pokrivaceš me, zar ne? - umiljato mi se obratila, i ja nisam imala srca da je odbijem. Znala sam kako se oseca. Tu noc, ljubav izmedu Mile i Igora pocela je da se rasplamsava, i dao kraja nešeg boravka u Grckoj oni su se tako zaljubili da jedno bez drugog nisu mogli da dišu.

- Janjo, šta da radim... Zaljubila sam se do ušiju. Sva gorim iznutra. Kada me dodirne, kada me poljubi osecam kao da cu izgoreti od želje za njim. Tako je nežan i pažljiv, oko moje... Znaš kako mi tepa? Kaže mi "miko moj" i "oko moje" - ispovedala mi se Mila svake veceri.

- Pazi mila moja, znaš da je stariji od nas više od cetiri godine i da je iskusniji, nemoj da žuriš, razmisli malo. On je meni drag, ali bojim se da ne bude ljubav kratkog daha i da sve ne zaboravi kada se vrati u Nikšic, a ti da mi posle patiš. Nikada nisi bila ovako zaljubljena.

- Jeste, ali... ako bude hteo, spavacu sa njim. Da, odlucila sam. On je taj... - sanjarila je Mila i zaljubljenih ociju tražila odgovor u zvezdama nad grckim morem.


Ljubav iz snova

Igor se vratio u Crnu Goru, mi u naš mali grad, sa Milom koja se od tuge razbolela i skoro ceo mesec tiho, u sebi tugovala, patila i ceznula za svojom ljubavlju. Svoju nevinost i cednost nije izgubila tog leta sa Igorom, jer on nije insistirao, razumeo je njene strahove i neverice i pustio je da sama izabere trenutak za to.

Ah te ljubavi, govorili su naši roditelji i nisu se bunili što je Mila sate provodila na telefonu razgovarajuci sa Igorom. Davala je citavo malo bogatstvo na pisma kojih je dnevno pisala najmanje dva.

- Janjuška, da li ti znaš da ja ne vidim drugog sem njega. Samo cujem njegov glas i još osecam njegov dodir. Mnogo ga volim. Još samo cetiri dana do susreta sa njim... - brojala je Mila dane kada ce se videti sa Igorom.

- Janjo, ne zaboravi da kažeš Mili koliko je volim... - govorio mi je Igor kada bih razgovarala sa njim.

Vidali su se povremeno, onda kada bi nas dve uspele da ubedimo roditelje da nas puste u Beograd kod tetke i kada bi Igor dolazio rodovnom autobuskom linijom Podgorica - Beograd, gde se zaposlio kao kondukter, samo da bi mogao što cešce da vida Milu. Ona nije htela nigde da bez mene, jer smo oduvek bile jako vezane jedna za drugu, osecala se sigurnije, a i znala je da u meni ima saveznika koji je nikada nece napustiti.

Igoru je bilo dovoljno samo da je vidi i to malo i da bude zadovoljan, a Mili je to malo bilo toliko malo, da je pocela, postepeno, sve manje da prica o Igoru. Znala sam da je luda glava pocela da se hladi...

- Mila... šta se dešava? Tajanstvena si postala... Hajde, kaži mi, šta se dogada? - molila sam je da mi se izjada.

- Ništa... Igor je poceo da spominje da želi da živimo zajedno... u Podgorici. Kaže da bih ja tamo mogla da upišem fakultet, znaš da je njegova mama profesor na Filozofskom u Nikšicu... on bi se zaposlio... Ne znam, mislim da nam carolija nestaje...

- Ne brini... bice sve u redu. Samo ste malo preterali u...

- Nismo preterali, to je bila ljubav iz snova, onakva kakvu sam oduvek želela, o kojoj sam maštala. Cak me ni ne tera da vodimo ljubav, cekace kaže koliko god je potrebno, ali ja... Janjice... - govorila je kroz suze.

A onda se dogodilo ono cega sam se pribojavala. Mila je Igora volela celim srcem i cistom dušom devojke. Ali se plašila onoga što bi joj Igor mogao da predloži. Braka i odvajanja od mene. Za to još nije bila spremna. Bila je zima i hladni podgoricki vazduh sa Morace uvlacio nam se u kosti kada smo stigle u Podgoricu. Išle smo kod jedne moje prijateljice koju sam još u detinjstvu upoznala na moru i kako su se njeni i naši roditelji poznavali, to je bilo dovoljno da dobijemo dopuštenje da zimski raspust provedemo tamo. Mila je bila oduševljena.

- Idem da kupim cigarete - rekoh brzo primetivši cudan nemir u Igorovim ocima kada smo seli u jedan kafic.

- Neka možemo i bez njih, imam još nekoliko. Sedi. Htio bih da i ti budeš tu... - poceo je najpre tiho, a onda sve glasnije. - Mila, udaj se za mene! - gotovo da je viknuo od uzbudenja, dok je na sto ispred moje sestre stavljao kutijicu sa predivnim zlatnim prstenom na kome se presijavao rubin.

- Igore, ...ja, ja... - Mila je prebledela i nije znala šta da kaže. Zacutali smo svi. Nastala je takva jeziva tišina, koja mi i dan danas odzvanja u ušima.

- Ja ne mogu da se udam za tebe... - izustila je Mila posle kratkog zatišja. - Ne mogu... - ispustila je to iz sebe kroz ocajan jecaj i buru suza i istrcala iz kafica. Igor je ostao zaleden za stolom i gledao u praznu stolicu. Zatim je dograbio kutiju i izleteo za njom. Gledala sam za njima i videla kako je Igor drži za nadlakticu dok ona kroz suze pokušava nešto da mu objasni. On je odmahivao glavom, uzimao joj ruku, ljubio je stotinu puta u minuti, grlio je, stiskao joj obraze svojim šakama i po micanju usta razaznavala sam da stotinu puta izgovara njeno ime...

Mila me je tražila pogledom, ja sam izašla na ulicu i cula Igorove reci:

- Ako ga ti neceš, nece ga nositi nijedna druga! - okrenuo se naglo, otrcao do mosta i bacio prsten u Moracu. Mila je dotrcala do mene, bacila mi se u zagrljaj i neutešno plakala. Tog dana njena se duša razbolela, a srce joj se pretvorilo u kamen.


Susret u avionu

Dugo posle toga nismo spominjale Igora. Samo ponekad, kad bi je neka pesma ili neka osoba podsetila na njega. Samo jednom, na maturskoj veceri, kada smo obe bile pomalo pripite i sedele na terasi hotela, dok su se ostali veselili, gledale u zvezde i prisecale se minulih dana, Mila mi je rekla:

- Znaš, jednom mi je Igor rekao kako obožava ovaj moj mali ožiljak na usni i da bi me uvek po njemu prepoznao, a ja njega po njegovim ocima, crnim kao ugarak. I rekao mi je da bi svojim sinovima dao imena Marko i Nemanja, a da bi mu se cerka zvala isto kao i njena majka. Mislim da ce se moja deca zvati tako.

- Ne može. Ja sam im tetka i ja cu im dati imena... - smejale smo se, ali se Mili u kraju oka pojavila suza. Ta suza ju je pratila dugo godina kasnije. Cak i onda kada se udala za coveka koga je volela, bar je tako mislila, kada joj se rodio sin Marko i cerka Mila. I uvek kada bi slucajno naletela na neku njegovu sliku ili pismo. Pa i onda, kada bi me upitala:

- Šta misliš gde li je sada i šta radi? Ti sigurno znaš, samo mi ne govori. Tvoja drugarica Snežana sigurno zna.

- U Francuskoj je bio. Mislim da se oženio, nije sigurna, odavno ga nije videla u Podgorici, mada je cula da je dobio dvoje dece... - prenosila sam joj informacije koje bih cula od moje prijateljice iz Podgorice, kod koje smo poslednji put bile zajednog tog decembra kada su se rastali Igor i Mila.

- Daj Mila, prošlo je dvanaest godina od tada, mislim da bi bilo krajnje vreme da ga zaboraviš!

- Ne, mislim da ga nikada necu zaboraviti. Mada se cesto pitam kako sada izgleda... - i završila bi svaki dalji razgovor o njemu.

Mene je posao cesto odvodio u Podgoricu, ali su se moja zadržavanja svodila na samo jedan dan. Ipak, cini mi se da je sudbina tako htela, jedan posao nalagao mi je zadržavanje od nekoliko dana, pa je Mila, na moje insistiranje, jedva pristala da pode sa mnom jer mi je bio potreban tumac za italijanski, za šta je ona bila ekspert.

Let do Podgorice provele su u cavrljanju o neobaveznim stvarima i u pravljenju planova za naredne dane. Iznenada Mila se uspravila u sedištu i gurnula me laktom:

- Pogledaj u red ispred nas, malo desno, prvo sedište, covek u crnoj kožnoj jakni, onaj što se stalno nešto okrece, zar ti ne lici... Te oci... Uvek bih ih prepoznala...

- Igor. Nemoguce... Ovaj ima bradu i... malo više kilograma... Cekaj da se ponovo okrene... - i onda sam zacutala, jer me je taj covek zaista podsetio na njega.

Mila je naglo ustala, ali ju je stjuardesa vratila na mesto recima da slecemo i da se veže. Jedva je docekala da ustane sa sedišta. Kao žeravica progurala se izmedu ljudi koji su krenuli ka izlazu, stala iza njega i upitala: - Izvini, Igor... zar ne?!

On se okrenuo. Pogledao je vitku, sada vec manekenski gradenu brinetu sa kratko podšišanom kosom u elegantnom kostimu.

- Taj ožiljak... Ne mogu da verujem... Mila?

- Da, ja sam... Bože...

Ljudi su ih vec izgurali do izlaza, Mila se okrenula ka meni, ali ja sam joj dala znak da ide i da cu je stici. Kada sam došla do nje, ona se smejala širokim i toplim osmehom koji je sebicno darovala samo svojoj deci, nikada drugima oko sebe, pa ni meni više. Oci su joj sijale.

- Prepoznaješ li ovu gospodju? - upitla ga je pokazavši na mene, a on se srdacno bacio meni u zagrljaj i oduševljeno rekao:

- Hej, vidi ti ovu ljepoticu! Šta ste to uradile sa sobom? Izgledate kao zmajevi? Cujem da ste ovdje poslom i da ostajete nekoliko dana. Mili sam dao moj mobilni, nazovite me, da popijemo po pice. Hajd, a sad pošto žurim... Janjo, tebe zadužujem da se obavezno javite, pošto ovoj maloj ne verujem.

Milu je pecnula ova žaoka i na njenom licu se odjednom vratio opet onaj staripatinasti izraz.

- Da, javice ti se! - izustila je kroz zube i znala sam da cu imati muke da je ubedim da okrene taj broj mobilnog.

Nakon dva dana ubedivanja i razgovora, Mila je nazvala Igora. Bio je ljubazan i prijatan što sam mogla da primetim iz njenog izraza lica i držanja tokom razgovora. Našli smo se u našem hotelu i razgovarali... Razgovarali i razgovarli. Satima. Igor se vratio iz Francuske sa velikom lovom, uložio u biznis i obogatio se. Oženio se i dobio sina Marka i cerku Milu. Nadao se i Nemanji, ali su prilike bile takve da je njegova žena odustala od toga. O Mili je znao gotovo sve. I kako joj ide u životu i braku, u poslu, cak i to da je imala i jednu kratku ljubavnu vezu u toku braka.

- Odakle sve to znaš? - upitala ga je iznenadeno.

- Kada si ti u pitanju, imam svoje špijune. Hoceš da ti kažem i s kim si izgubila nevinost? - nije izdržao a da je ne bocne.

- Ja odoh na spavanje, a vas dvoje ostanite da pricate, jer mislim da imate mnogo šta da kažete jedno drugom. I bez zlobnih komentara i žaokica, molicu. Sestra mi je još uvek na to osetljiva - dodala sam i krenula u svoju sobu. U odlasku uspela sam samo da cujem Igorov glas kako bolno priznaje:

- Mnogo si me povredila, oko moje!

Znala sam da ovo nece na dobro izaci.


Kobno pismo

Ostale smo u Podgorici dve nedelje. Vidala sam je samo kad mi je hitno bio potreban prevodilac. Dolazila bi nasmejana, sveža, razdragana kao devojcica.

- Janjo, on je divan. Ponekad pomislim da nije stvaran. Ne znam da li mi se stvarno to dešava ili cu se ujutro probuditi i shvatiti da je sve san. Njegovi dodiri, poljupci... Njegov miris... Šta sam sve propustila? Koliko smo samo oboje propatili zbog moje nepromišljenosti? Znaš, ne slaže se sa svojom ženom, kao ni ja sa Milanom. Hoce da se razvede. Znaš da i ja o tome razmišljam, vec dugo, da se razvedem od Milana, ali mi je žao Marka i Mile... Hm, zamisli, i deca nam se isto zovu. Rekao mi je da me još uvek voli, misliš da je to istina?

- Ne znam, možda... - nisam želela po prvi put u životu da joj kažem šta stvarno mislim, jer sam želela da pronade svoju izgubljenu polovinu bica.

- Vidi, moraš opet da me pokrivaš. Zbog Milana...

- Mila, ti imaš i ono dvoje andjela... - pokušala sam da je vratim u ovaj set, ali ona je lebdela, po prvi put posle 12 godina tabananja u krug po cvrstom tlu i samo klimala glavom: - Da, da, moji andjeli, uželela sam ih se...

Igor i Mila nastavili su da se vidjaju, tajno, cas u Beogradu, cas u Podgorici, malo u Novom Sadu, malo u Nišu, skrivajuci se. Ali nisu mogli da sakriju svoja osecanja. Milin muž Milan primetio je da se nešto dešava i od mene zatražio pomoc. Nisam ništa morala da mu kažem, jer me je i sam upitao, jednom prilikom:

- Ona je u Podgorici ponovo srela Igora?

- Da - kratko sam mu odgovorila. Više nije postavljao nikakva pitanja, povukao se i ostavio Mili prostora da i dalje lebdi.

Godinu dana Mila je znala samo za Igora i svoja dva andjela. I ja sam postala tamo neka druga, posle njega. Nisam se bunila. Mislila sam prestace. Ali... Jednog dana, moja sestra je uletela u moju kancelariju i oduševljeno mi rekla:

- Ja sam trudna!

- Pa cestitam! Znaci imacemo i Nemanju, ako Bog da! - oduševljeno sam primila ovu vest i upitala je: - A šta kaže tata?

- Igor još ne zna, ali...

- Stani! Kako Igor, valjda Milan? - prekidoh je.

- Ne, nego Igor. Dete je njegovo. U stvari naše! - i dalje je kliktala od oduševljenja moja sestra.

- Mila, molim te. Da li ti cuješ sebe? Ženo!

- Šta je bilo, Janjo? Zašto si iznenadjena? Znaš da sam oduvek želela njegovo dete!

- Ma znam, ali... Milan... deca.

- Niko ne mora da zna. Samo ti i ja! Cak ni Igor! Bice to naša mala tajna... - smeškala se i ništa menje razdragana obigravala je oko mene i ljubila me. - Važi?!

Nisam joj ništa rekla. Nisam ni pokušavala, jer je sada bila preosteljiva. Ali, Milan je shvatio da dete nije njegovo. Napustio je Milu i tražio starateljstvo nad decom. Moja sestra je to prihvatila vrlo ležerno, verujuci da cu joj ja, kao iskusan advokat, srediti da deca ostanu kod nje, s obzirom da su još uvek bila mala.

Preselila se u Herceg Novi sa decom, nakon razvoda sa Milanom, želeci da bude što bliža svojoj mladalackoj ljubavi. Nije mu rekla da je u drugom stanju, cekala je jer je verovala da ce se i Igor razvesti i da ce konacno živeti svi kao jedna velika i srecna porodica. Jednog dana mi je zazvonio telefon i s druge strane cula sa njen ledeni glas: - Dodji!

Prvim avionom uputila sam se do Herceg Novog imala šta da vidim. Milu sledenu, okamenjenu, kako sedi na stolici pored prozora, njene andele kako se igraju na podu pored nje i pismo u drhtavim rukama.

- On me je ostavio Janjo. Moj Igor. Hladno, kao što sam i ja njega, kaže. I sada mi to ne saopštava u lice, da me gleda, nego mi piše. U tri recenice - jednolicno je govorila dok mi je pružala parce papira na kome sam mogla da procitam:

"Vreme je da i ti osetiš kako je mene bolelo. Svih ovih godina. Konacno mogu da kažem da sam i ja tebe povredio isto onako kako si i ti mene - hladnokrvno. Igor"

Nisam mogla da verujem. Zagrlila sam onu decicu koja su mi potrcala u susret, a onda i nju. Nije odreagovala. Srucila se u krevet tog dana kada sam ja došla kod nje. Bila je u cetvrtom mesecu trudnoce. Nije ustala, nije odgovarala na moja pitanja, na mazne dodire svoje dece. Samo je cutala. A onda je i plakala. Kopnila je, jer nije ni jela ni pila niti je spavala. Kretala se kao zombi. Ne znam kako je u tom stanju izdržala narednih tri meseca. Ne znam cak ni odakle snage onoj bebi u njenom stomaku da dogura do sedmog meseca, kada je i ona poželela da muke prestanu i da ugleda svetlost dana. Ja sam se preselila kod njih...

Jedne veceri me je pozvala tihim, gotovo necujnim glasom.

- Janjice moja, moj dobri andjele. Obecaj mi nešto. Obecaj! - insistirala je.

- Obecavam, kaži, milo moje, samo kaži, sve ce tvoja seka za tebe da uradi...

- Obecaj mi da ceš cuvati moje andele kao da su tvoja deca i da ceš ovom najmladem dati ime Nemanja. Ti ceš im biti majka, bolja od mene. Ne daj ih Milanu, on ih nece paziti kao ti. U mom dnevniku je pismo, zaveštanje, za tebe i moju decu, moje bele andjele...

- Bice sve u redu, Mila moja...

- Nece, ja cu veceras otici Bogu na istinu, ali prvo se moram uveriti da mi je ovo nedonošce dobro. Ti ceš im biti andjeo cuvar. Izvini, ali nemam snage da se borim za njih. Jednom im ispricaj sve... Možda ce razumeti... Zovi ih da dodu i spremi auto da me odvezeš do bolnice...

Dok sam telefonirala cula sam ih da svi tiho jecaju i moja sestra Mila i Marko, kome je bilo tek cetiri godine i mala Mila koja je bila samo 16 meseci mlada od njega. Sacekali smo ispred porodilišta da nam saopšte vesti.

- Beba je dobro, stabilna je, cak i prilicno velika iako ima samo sedam meseci, dobili ste jednog zdravog decacica, s njim ce biti se u redu. Ali majka, žao mi je što moram da vam kažem, ne znam šta je razlog, ali za nju cemo morati da se borimo. Mislim da je gubimo, prikljucili smo je na aparate... - odzvanjale su mi doktorove reci. Kroz glavu su mi promicale slike našeg detinjstva, sve se vrtelo neobicnom brzinom, da bi me najzad u stvarnost vratio Markov glas: - Teto, ne daj da mi mama umre. I ja cu za njom, ako ona umre.

- Nece, milo moje, nece, bicemo mi uz nju... - tešila sam ga, ali sam predosecala da nešto nece biti dobro.

Mila je pala u komu. Mesecima smo stajali nad njenim uzglavljem u nadi da ce se probuditi. Pricali joj, Marko i Mila su joj pevali, govorili smo joj o Nemanji. Ništa. Ležala je nepomicna i bleda.

Jedne veceri, deca i ja šetali smo gradom, kada me je pozvao poznati glas. "Samo polako, ponašaj se civilizovano, nemoj ga odmah napasti", smirivala sam sebe.

- Janjo, otkuda ti u Herceg Novom - upitao me je "crnpurasti Apolon" iz Milinih snova.

- Ako si zaborvio, ovde sam kod Mile. Samo što je Mila... - htela sam da mu kažem, ali mi je rec ostala prikovana za glasne žice.

- Šta je sa gospodjom, da se nije razbolela od ljubavi? - hteo je da bude sarkastican, a ja sam, i na moje i na njegovo iznenadenje, planula kao vetrom rasplamsana vatra i osula bujicu pogrdnih reci na njega.

- Ti sebicni nitkove, što ne znaš da praštaš! Osvetoljubcu! Huljo! Zar posle takve ljubavi nisi mogao da joj oprostiš nego si je uništio. Gde su sada tvoji špijuni da ti kažu šta je sa mojom sestrom! Ti... - nisam birala reci. Sasula sam mu svašta u lice, samo ne i vest da je Mila, rodivši njegovo dete, pala u komu. Deca su me preneraženo gledala.

Igor me je uhvatio za ramena i protresao. Suze su mi navrle na oci. Nisam mogla da ih zaustavim. Odveo nas je do prvog kafica, seli smo i ja sam mu sve ispricala. Nije imao pojma da je Mila u drugom stanju i da je zato došla da živi na moru... U stvari, Igor mnogo što-šta nije znao. Mila je, kao i obicno, bila i prema njemu vrlo zatvorena i tajanstvena.

Otišao je istog momenta u bolnicu. Seo je kraj nje i nije se odvajao od njene postelje narednih nedelju dana. Otišao je samo par puta da vidi Nemanju, koji je mirno spavao u svom inkubatoru. Jednog vrelog junskog dana u bolnicu je doveo svoje dvoje dece - Marka i Milu. Poveo ih je do njenog krevata i rekao im:

- Ovo je teta o kojoj sam vam pricao. Ona ce vam biti druga mama. A ovo su vaši brat i sestra. Imaju isto godina kao i vi. Idemo da vidimo najmladjeg... - šaputao im je Igor i odveo ih da vide bebu. Milinom krevetu prišao je njen mali Marko. Pomilovao ju je po kosi i jedva progovorio:

- Mamice moja, probudi se, nedostaješ nam. Mislim da je bio cika Igor i doveo nam je batu i seku. Zovu se isto kao i mi. Rekao je da ceš im biti druga mama. Probudi se, mami... tiho je jecao, naslonivši glavu na njenu ruku.

Prišla sam mu i pomazila ga. A onda je Mila otvorila oci. U krajicku njenog oka zasijala je suza. Pogledala je Marka i pogledom potražila i svoju devojcicu. Konacno se iz njenog oka spustila ona kamena suza na upali obraz. Kao da ju je strašno opekla, Mila je napravila grimasu kao da želi da iz sebe pusti krik. Ali glasa nije bilo, samo je zaplakala, zagrlila Marka i rekla mu: - Dovedi seku i cika Igora. Reci im da sam se probudila, oko moje maleno! - a onda se okrenula meni: - Mislim da si sada slobodna, Janjušice moja. Hvala ti... - zagrlile smo se i u suzama, bez reci, necujno, iz duše govorile jedna drugoj ono što smo u sebi držale sve ove godine. Tako smo se savršeno razumele. - Oprostila sam mu... - izustila je tiho. - Ipak ga volim Janjo...

9 Komentari and 0 Trekbekovi - "Sreca je ipak zakucala na nasa vrata"


    Prelepo!!!

    Prica je stvarno prelepa! Drago mi je da je kraj srecan! :) Da li postoji neka mogucnost da se sazna ko je napisao?

    Autor Ivana am 27 Mar 2011, 22:17

    prica je prelepa

    jesam musko ali sam iskreno zaplakao uz pricu..

    Autor Luka am 20 Apr 2011, 01:12

    Prelepo!

    Drago mi je sto je kraj srecan.
    Takav i treba da bude,jer je iskrena ljubav pobedila.Svaka cast!

    Autor ena am 22 Maj 2011, 01:58

    prelepoo

    prica je prelepa...mnogo mi se svidjaa :DDD

    Autor tijana am 13 Jun 2011, 10:56

    jasmina

    drago mi je sto je tako zavrsilo.tako je i u zivotu,ako ti ej sudeno da sretne sstaru ljubav onu istinsku iako sis anekim drugim i naci ces je ili ce ti smao zauvijek ostati u srcu.opet su vams e sklopili putevi i t je predivno zaista.ouno srece

    Autor jasmina am 11 Sep 2011, 18:30

    predivno!

    priča me je jako dirnula, veoma neobična, puna neočekivanosti i ljubavi! Puno sreće u daljem životu. Najlepše je praštati, tvrdoglavost ubija, košta i lomi!

    Autor Milana am 11 Sep 2011, 23:14

    hitnooooo

    sastav na temu zasluzena kazna molim vas hitnoooo jeeee!!!!!!!

    Autor milica am 23 Okt 2011, 20:53

    Jako lepa prica!

    Autor Vrata am 30 Jan 2012, 14:13

    Nadam se da ce i moja ljubav biti tako jaka i pobediti sveee :)

    Jaoo, 03:37h ja citajuci ovu pricu sam se tako raznezio i rasplakao...pretpostavljam da je prica izmisljena ali drago mi je da prava ljubav pobedjuje sve :)

    Autor Plavooki86 am 10 Feb 2012, 03:42

 

Dodaj komentar





Zapamti me