Ljubavne Price

Predivni, Poročni Čoveče, jesi li ti svestan kako divnim bojama si obojio moje dane?!

U času u kom sam, najsilnije na svetu, poželela da odustanem od tebe i da odem daleko, tamo gde me tvoje oči više nikada neće naći-ti si progovorio. I rekao sve ono što sam verovala da umeš izreći. I pogledao me onako kako sam znala da umeš pogledati. Hvala ti! Ti si predivan poročni čovek koji mi je, baš zbog svoje poročnosti, tako neodoljiv.

-Reko se smejem sa ljudima, ali sa tobom se… smejem…-kažeš i-smeješ se.
-To je lepo… I ja se sa tobom… smejem…
I smejemo se. Zajedno. Primećujem da moj smeh nije ni malo lep kada se smejem sama i zato ponovo osećam potrebu da ti zahvalim što si tu i što od ne-divnog praviš divno, onako kako ti uvek umeš…

Dok govorim o muzici i o svojoj silovitoj želji da napustim ovaj grad, ti me, primećujem, pažljivo posmatraš, sa blagim osmehom na usnama. Polako sam naučila da ih razlikujem. Ovaj nije bio licemeran već onaj osmeh koji koristiš kada želiš da izraziš da si zaista oduševljen i zainteresovan.
Na kraju svake od mojih rečenica, ti se samo smešiš i potvrdno klimaš glavom. Da li je moguće da nam reči tako brzo prestaju biti neophodne?! Sanjam li ja ili se mi to i u ćutanju savršeno osetimo i razumemo?! O, Gospode!, kako da poverujem?!

Posle milion i jedne predivne reči koje smo izgovorili, ućutali smo na tren. Ni ćutanje sa tobom nije poput tišine. Ti ispunjavaš sve i jedan od prostora u kojima se nalazim.
Ćutimo…
-Voleo bih da se uvek ovako osećam. Lepo mi je…-znam da jeste. Ni malo ne sumnjam u to dok gledam kako me tvoje oči pažljivo promatraju. Zima mi je, znaš?, ali neću se buniti ni ako se zaledim pored tebe, na ovom hladnom pločniku, dok sedim u tvome krilu, pripijena uz tebe; kao, da nam ne bude hladno… Zar se hladnoća zbilja smatra takvom, ako je samo spoljašnji deo čoveka smrzao?! O, srce je toplo… Uvek je takvo kada sam kraj tebe. Ma, čak i kada samo čujem tvoj glas!

Zamišljamo. Pričamo besmislice, možda, ali nama je lepo dok smo savršeno uljuljkani u svoju maštu, kao u najtopliji pokrivač koji nas, ne samo greje nego i čuva od svega čemerom obojenog.
Zamišljamo…
Od ovog ogavnog grada pravimo najdivniji.
Ni sama ne mogu da verujem kako je naša mašta daleko otišla. Smejem se svemu ovome, a i više nego divno mi je to što neko ni od čega ume da napravi nešto, poput mene same, što neko ume da gledajući ove otužne ulice zamisli Aziju, Ameriku… I da zaplovi… Da oseti vetar Aljaske, da oseti pesak Sahare, da vidi zalazak sunca u Los Anđelesu i još zaigra na ulici, na Kubi…
-Ovo je neverovatno! Ti tako imaš mašte!-dečije izgovaram ove reči, a ti, pevajući najdivnije stihove naših omiljenih pesama, predivno izgovaraš nežne reči.

-Hoćemo li, uskoro?
-Aha… Hladno mi je… Mada ja nikada ne bih otišao.
Ti nikada ne bi otišao?! Molim?! Šta sam ja to upravo čula? Baš ono što i sama želim reći?! O, kako, kako da poverujem?!
Dok odlazimo, svako na svoju stranu, osetim neodlučnost ne samo u svojim već i u tvojim koracima.

-Vidmo se…
-Naravno. I nikada ti neću zaboraviti ovo veče.
Ne, ja prosto ne mogu da poverujem da su to tvoje reči i da sam dodirunla onaj deo tebe koji je u stanju da ih ne samo lepo nego i iskreno izgovori.
Ni ja tebi nikada sve ove reči neću zaboraviti…

Šaljemo poljubac jedno drugom i, sigurna sam, ne gubimo ga uz put već ga nosimo u džepu za sećanja.