Ljubavne Price

Prijateljica me učila kako da koristim kompjuter. Imala sam problema sa kontrolisanjem miša tako da je ona predložila da bi možda bila dobra vežba za mene ako bih otišla na neki sajt preko koga se ljudi dopisuju i rekla je da bi bilo zabavno da vidim neke od tih glupavih stvari koje oni vole da pišu. Uradila sam to, i dok sam čitala neke od njih mnogo sam se smejala. Međutim jedan mi je privukao pažnju.
Pomislila sam "Da li se usuđujem i ja da pišem". Izgledao je tako slatko, a ja sam u stvari baš želela da pričam sa nekim. To mi je bilo potrebno već jako dugo. I uradila sam to. Napisala sam pismo i bila sam iznenađena da je on odgovorio. Zvao se Dragan i živeo je u Kanadi. A ja sam živela u Pančevu. Odvojeni svetovi. Znala sam da je to dovoljno daleko i da se neću previše upetljati tako da nisam brinula ako je on neka vrsta internet manijaka, sudeći po njegovom pismu činio se jako fin.
Prošla je godina dana od kako smo pisali pisma svake nedelje. Počela sam da se osećam dovoljno opušteno da bih bila veoma iskrena u vezi sebe. Rekla sam mu kako je moj brat umro od raka i kako mi je bilo teško dok sam se oporavila od tuge. On je takođe počeo da mi se poverava. Postali smo izuzetno dobri prijatelji, kad sam imala potrebu da pričam sa nekim on je uvek bio tu udaljen samo za jedan klik na kompjuteru. I ja sam se trudila da budem tu za njega.
Poslao mi je sliku, a ja sam njemu poslala video kasetu jedne amaterske pozorišne predstave u kojoj sam i ja glumila, jer je to ono što najviše volim. Njemu se svidela moja gluma što me je uzbudilo.
U jednom od njegovih pisama rekao mi je da je počeo da se viđa sa nekom devojkom, bili smo dovoljno dobri prijatelji tada da je poželeo da sa mnom podeli novost. Nije imao ideju šta će to probuditi u meni. Do tada mislila sa o njemu kao o dobrom prijatelju, kao o nekome sa kojim mogu da pričam. Tada sam shvatila da možda neće uvek biti tu za mene i to mi je slomilo srce. Trudila sam se da ne mislim na to, ali kada mi je rekao da njihova veza nije uspela obradovala sam se.
Počela sam mu pomalo nagoveštavati šta osećam prema njemu. On je razumeo šta pokušavam da kažem jer smo se dogovarali kako bi mogli da se sretnemo. Još uvek nisam znala da li će se naša "prijateljska ljubav" razviti u pravu ljubav, ali sam se nadala da hoće.
On je doleteo iz Kanade u Beograd gde smo se sreli. Nikada neću zaboraviti naš prvi susret. Dogovorili smo se da se nađemo u jednom kafiću. Došla sam prva i bila sam veoma napeta dok sam ga čekala. Da li će mi se svideti kako izgleda u živo, čak i još važnije da li ću se ja njemu svideti? Da li će se naši karakteri slagati? Mnogo stvari mi je prolazilo kroz glavu. Tih dvadesetak minuta čekanja činilo mi se kao večnost. Videla sam ga kroz staklo. Bio je tako zgodan, a moje srce je počelo ubrzano da kuca. Pitala sam se da li i njegovo srce u ovome trenutku kuca tako brzo kao moje.
Nisam želela da izgledam previše zabrinuto. Bar sam pokušala. Približio se mom stolu i kada su se naše oči srele to je bila ljubav na prvi pogled. Nismo mogli da prestanemo da se gledamo. Nikada nisam videla toliko ljubavi u nečijim očima i ta ljubav bila je samo za mene. Bila sam presrećna. Znala sam od prvog pogleda da je on čovek koga ću voleti i za koga ću želeti da se udam. Dok sam razmišljala šta nam budućnost može doneti konobar je doneo piće, i prekinuo me je u sanjarenju.
Očigledno da je i on osećao isto.
Posle par divnih dana koje smo proveli zajedno dobila sam e-mail u kome on kaže da me voli, i koji je poslao iz nekog internet kafea. Sledeći dan kada smo se sreli nije bila potrebna nikakva priča. Sve je bilo jasno. Naše usne spojile su se u jednu prelepu ljubav.