Jos koliko........

Autor ljubavneprice | 9 Apr, 2010, 10:35
Pitam se zasto je zivot toliko okrutan,zbog cega moram plakati svake noci,
zasto sve ovo ovoliko boli.....
Ne razumem sebe,ne razumem ni svoj zivot,ne razumem svet oko sebe,ne razumem.......
Zasto iz mojih ociju moraju teci kapi krvavih suza,sta sam to uradila,da mi se sve ovako vraca?
Izgleda.... izgleda da je nekome smetao moj osmeh,moja sreca,moja snaga,moja volja za zivotom...
Izgleda da je taj neko zeleo moje sve za sebe,a meni....
Meni je ostavio tugu,bol,suze...i krv koja uporno tece iz mojih ociju...
Pitam se da li uziva u ovome sto je napravio od mene,da li uziva u osmehu koji je ukrao od mene,
da li je moju snagu iskoristio za sebe...?
Ko zna...mozda i jeste....
Ali je meni zato ostavio noc-da proklinjem sto sam ziva,dan-da proklinjem sunce koje izlazi
i podseca da negde daleko neko uziva u mom bolu,zivot-da proklinjem dan sto i njega nije uzeo sa sobom,
moje telo-koje sada lezi kao fosil i podseca na dane kad sam bila vedra i puna zivota,
ostavio mi je srce-koje puca po savovima...
Ostavio mi je.... tugu,bol i suze da budu vecno moji prijatelji....
Ostavio mi je dovoljno malo snage da iskopam rupu u crnoj zemlji u kojoj cu leci....
Da,jedini spas ce mi biti da resim sebe muka i da njemu ne pruzim zadovoljstvo da uziva i dalje u mom bolu,
mojim suzama i mojoj patnji....
Lezeci u mracnoj sobi,na hladnom betonu sanjala sam....
Sanjala sam sebe opet srecnu i sa osmehom na licu kako koracam sumom ispunjenom suncanim zracima,cvecem,pticama
koje pevuse najlepse pesmice....
Sanjala sam sunce koje mi opet daje nadu u bolje sutra,sanjala sam sarenilo boja oko sebe,sanjala
da trcim srecna tom prirodom...
i.... izjednom muk.....
slika puca na milion delova kao da je od stakla....
ja se nalazim i dalje u sumi ali oko mene je sada mrak,
trcim u nadi da cu pronaci put koji ce me izvesti opet na svetlost dana i ono sarenilo boja,
ali nema puta,oko mene sada samo ogolelo drvece krvavih grana,ptice grabljivice koje kruze iznad moje glave
u nadi za plenom....
koje cekaju moje telo da bi ispile i ovo malo krvi u meni,da bi raskomadale moje telo na komade...
Cujem u daljini zvukove,plac,vrisak i sve se to mesa sa zvukom ptica koje su sve blize meni...
Pitam se: O,Boze ima li te,zasto si dozvolio da dozivim ovo,zasto me napustas...
Jato ptica se spusta na mene,pokusavam da ih sklonim,masem rukama,vristim,placem,ali su one
uporne,zele moju krv i nista ih nece spreciti u tome...
Osecam kako kidaju moju kozu,vidim krila i kljunovi su im izmazani krvlju..... MOJOM KRVLJU...
Pokusavam da ustanem ali me neka nevidljiva ruka vuce na dno,ne mogu ustati previse je cvrst stisak smrti...
Grabljivice su i dalje tu,kidaju moje telo,u nadi da ce iskidati i moje srce...
Osecam kako kidaju preostale vene,krv prsti na sve strane,osecam da mi se blizi kraj...
Osecam kako njihovi kljunovi rezu moje meso,kako se grabe ko ce uzpeti da uzme veci komad mene,mog tela...
Vristim.... i budim se u znoju,sa suzama na licu,lezeci na hladnom betonu,utrnulog tela...
I pitam se koliko jos noci mora proci da bi ovo mucenje prestalo....
Jos koliko jos suza da ovaj bol stane...
Jos koliko krvi mora poteci da bi moje telo bilo umrtvljeno...
Jos koliko tuge da bi moje srce stalo..
Jos koliko vrsika koje niko nece cuti...
Jos koliko....?

Dve noci u Valjevu...

Autor ljubavneprice | 9 Apr, 2010, 10:34
Ne znam tacno koji dan,tacnije koji datum je bio, ali to nije ni vazno.Sela sam za kompjuter i logovala se na sajt,gde sam vec godinu dana bila clan.
I tako,ja procitala i izbrisala poruke,taman sam htela da izadjem sa sajta,kad ono vidim,imam poruku.Procitala sam,i naravno pogledala profil posiljoca...Imao je sliku,i onako preko slike mi delovao simpaticno,kao i opis...Odgovorila sam mu na poruku...
I tako smo se mi na sajtu dopisivali par dana,noci,i onda,mozda nedelju dana kasnije trazio mi je msn adresu.Ja sam mu naravno dala,ali tad mi msn nije radio,pa smo presli na skype.
Par dana kasnije sam sredila msn,i tamo nastavljali komunikaciju...
Svaki dan smo pricali,i postao mi je sve vise i vise simpaticniji.
U to vreme sam ja imala vezu,ne bas preozbiljnu,negde oko 5-6 meseci...Kazu da ne mozes voleti dvojicu u isto vreme,tako je bilo i kod mene...Sve manje vremena sam provela sa svojim partnerom,jer sam htela da pricam sa Dejanom...
5. Septembra nocu oko 2:20h mi je priznao da me voli...ja sam mu i pre rekla,ali je on trebao vremena da razmisli sta hoce dalje,da li hoce vezu na daljinu...
Dan posle sam pozvala Kristijana,mog decka da dodje kod mene,i da popricamo o nasoj "ljubavi"...
Ja sam mu konkretno rekla,da po mom misljenju ova nasa veza ne ide nikuda,i da hocu da raskinemo.Stvarno nisam osecala nista vise prema njemu.Te veceri smo i raskinuli.Bila sam sad samo Dejanova.On nije znao za Kristijana,ni dan danas ne zna...
I tako,stvari su se odvijale,dogovirili smo se da cemo se videti,a posto nikada nisam bila u Valjevu,resila sam da cu ja otici kod njega.
Dogovorili smo se za datum 6. Oktobar.
Mami sam lagala,rekla sam joj da idem za Suboticu sa drugarom na koncert...
Oko 12:30h mi je krenuo autobus za Beograd...Na celom putu smo bili u kontaktu,ili me je on zvao,ili sam ja njega.
U Beogradu sam kupila kartu za Valjevo,sela u bus...i bila sam nenormalno uzbudjena...Nikada u zivotu nisam bila toliko nervozna kao tad...
Bila sam ludo zaljubljena,na nevidjeno...uhh.
Prvi put u zivotu sam stvarno volela...
Kada se autobus priblizavao Valjevu,pocela je kisa padati,nenormalno je padala...
Sedela sam pored prozora,pricali smo preko mobilnog sa Dejanom,i u jednom trenutku mi kaze "Vidim te,najzad."Pogledam kroz prozor,kad on stoji sa kisobranom na stanici,na ulazu za stanicu...Prekinula sam razgovor,ustala i krenula ka izlazu iz busa.Stao je bas ispred njega.
Izasla sam,i stala sam,nisam mogla da mrdnem,od nervoze...On je krenuo ka meni,pogledao me je pravo u oci,zagrlio me i poljubio.Stajali smo na kisi,i ljubili se slatko.Ne znam koliko jer nisam merila vreme(xixi),ali sigurno je bilo vise od 10 minuta.Sve je bilo kao u romanticnim filmovisa,ljubljenje na kisi sa voljenom osobom.
Posle smo seli u auto,i rekao mi je da ce mi ispuniti najvecu zelju(pre na msn-u me je pitao za to,sta mi je najveca zelja).Krenuli smo ka reci Gradac...Kada smo stigli,izasli smo iz kola,kisa je jos padala,stali smo na obali reke,sunce je polako zalazio i mi smo se ljubili...Jeste,ispunio mi je najvecu zelju...
bio je mnogo nezan i romantican.Nikada nisam upoznala takvog decka kao sto je on...
Oko 21h smo otisli kod njega,upoznao me sa mamom,kuvao mi je kafu,pa dok smo pili kafu,pricali smo o svemu i svacemu i naravno ljubili se svaki minut.Svaki put,kada me je poljubio, osecala sam kao da imam milion leptirica u stomaku.
Napravio je krevet,i mi smo legli da tako gledamo tv i da pricamo.Nismo mogli da stanemo kod ljubljenja,kao ni tada dok smo bili kod reke...
Eto,sad kako pisem ovo,opet sam se najezila...i izostavljam vazne delove...luda glavooo...
Na reci je bio nas prvi put.Vodili smo ljubav strasno i nezno...
A kod njega te veceri,nas drugi put...i tako su se vodjenja ljubavi redjale...do 4-5h ujutru,kada nismo mogli vise.Zaspali smo.Oko 13h nas je njegova mama budila za rucak,ali nismo izasli...hteli smo biti sami...Njegovi roditelji su posle otisli kod sestre na rodjendan,a mi ostali sami u kuci...Vodjenja ljubavi su se opet redjale jedna za drugim,dok opet nismo zaspali.Uvece smo se probidili,i nastavili ljubljenje...Tako smo opet bili budni do 5h...ne,vise,jer smo oko 5h vodili ljubav...zadnji put,da zadnji put,i nikada vise...
U 10h smo krenuli na autobusku stanicu,otpratio me je.Kupila sam kartu,i bio je na stanici dok mi autobus nije krenuo...
Da...dve noci u Valjevu,a u mom srcu i mislima zauvek...
Nedelju dana kasnije mi je saopstio u sms poruci da ne moze vezu na daljinu...i da me ne voli vise kao pre...

Peščani sat

Autor ljubavneprice | 9 Apr, 2010, 10:32
Bilo je to davno...Mnogo pre ovog vremena sada...Onda kada je meni sve izgledalo smešno, neozbiljno i beznačajno...Beše to vreme kada je trebalo verovati u ljubav, u postojanje, u trajanje, ali... Ja ne verovah, već šansu izdadoh...Ljubav i sreću prokockah....

Beše to proleće, godine, koju želim zaboraviti. Iskreno, malo šta i pamtim...Sećam se samo da dok posmatrah krošnje tek ozelenelog drveća, shvatih da je parče tog prizora u očima tvijim, i da mi baš to parče beše potrebno za sreću.

Zavoleh te...Iskreno i silno...Verovah da smo obećani jedno drugom sasvim slučajno, nemo i tiho... Nadah se da ćemo biti dva bića, omađijana lepotom i glasom u istoj čaši...Pomislih da smo sedefi stvoreni za pravo uvo... I voleh te... Onako kako se voli samo jednom u životu...

Upijah svaku tvoju reč kao pustinjak tečnost života. Možda u tim trenucima delovah otsutno, ali... Uživala sam u svakom titravom osećaju koji je bio posledica pogleda...dodira,...reči, izgovorene tek onako...Možda slučajno, a možda i namerno... U ponorima očiju tvojih tražih svoj lik, u rečima tvojim svoje ime, u srcu ljubav, ali...Ništa ne nađoh...Samo sreću... Na dlanovima tvojim zatvorenim....

Svaka tvoja reč dade mi nadu, osmeh snagu izgubljenu... I slepo gazih za tobom, kao omamljena. U tvoje se ime zaklinjah. Svaku tvoju želju ispunih. Čak i zvezdu sa neba ukradoh, da te čuva... Proklinjah sebe što te pustih u svoj svet, u svoje jutro... Prokleh i tebe, čemeru, što mi život zagorča, što mi snove uništi, iluzije rasprši, što mi oči zaslepi sobom...

Teših sebe u noćima bez sna da će vreme doneti zaborav, ali... Ne uteših se! Još mi tečeš venama, otrove proketi, srećo izgubljena. Još uvek je u zenicama mojim ogledalo tvoje, još mi na usnama tvoje ime stoji, još uvek je tvoj profil na dlanu mome iscrtan, i još uvek se prezivam - tuga. I kako te zaboraviti, kako te prekriti prašinom zaborava, kako slagati sebe da te ne volim?!

Vreme... Preko tebe, mene i ljubavi pređoše šest godina, i sve je isto. Svaka nova misao, samo me još više vuče na dno. Već se oseđam premorenom. I u ovim danima, sada, svaki put kada sklopim oči mogu čuti tvij glas, osetiti dodir ruke tvoje, mogu sebi dočarati pogled tvoj... Sve je još tu... Dovoljno je misliti na to....

I svakoga jutra, kada mi ukradeš prvu misao, ja upitam sebe: '' Posle koliko vremena zaboravimo na onog koga smo voleli? Koliko je vremena potrebno da prođe da bismo prestali voleti?!'' Dajte mi peščani sat... Možda uspem izračunati...

Ti, čemeru, ne spominji ime moje, molim te... Čak i ako te pitaju za mene... Ćuti...Nemoj reći da me poznaješ, da sam te volela... Zaboravi me i ne traži me, jer sam izgubljena... Kao dugme starog, demodiranog kaputa.... Zaboravi me, jer ja više nemam snage... Ja sam samo balada bez reči, neko bez nade i snova... Neko, koga je ubila ljubav...

Prevarih ljude, te smešne likove u mozaiku života, da mi ne značiš, da mi nisi prva i poslednja misao, moje jutro i moj dan... I oni mi poverovaše, ali...Izdade me pogled u kome još sija ljubav... Izdade me i srce svojim krikom kad izgovoriše ime tvoje.... Izdade me i razum kad prestade snagu da mi pruža...

I htedoh pobeći, ali... Ne mogah dalje od svog imaginarnog sveta, svoje ljubavi...Tebe... I naterah sebe da verujem da ništa ne traje večno, da ništa i nema trajanje, i ako znam da nije tako. Čak u trenutku dokolice dozvolih sebi da pomislim da sam te zaboravila...Ali...

Zatekoh sebe na istome peronu života kako čekam neki znak...Uhvatih sopstvene misli kako, kao i pre, u jatu hrle ka tebi. Ponovo slagah i obmanuh ljude da sam te ostavila u paučini vremena...

Osvrćem se... Senke lutaju po zidovima sobe... Nema tišina nudi spokoj usnulim dušama, vetar se poigrava sa krošnjama drveća, tama je progutala grad, a ja.... Drhtavom rukom okrećem mali, peščani sat... Zadivljena, posmatram promenu oblika, dok vreme nemilosrdno odmiče....
«Prethodni   1 2 3 4