Ljubavne Price

Sve se dogodilo potpuno neočekivano. Sasvim iznenada našla sam se u ljubavnoj vezi sa oženjenim čovekom, dakle, postala sam "ona druga", iako mi takva mogućnost nikad ranije nije padala ni na pamet. Kada sam nekada, pre nego što se to meni dogodilo, razmišljala o ženama koje imaju veze sa oženjenim muškarcima, zamišljala sam ih s jedne strane kao usamljene i nesrećne osobe, a sa druge, kao nemilosrdne otimačice tuđih muževa, i još gore, očeva. Nikako mi nije bilo jasno zašto su se upuštale u nešto toliko rizično i opasno i kako se nisu plašile posledica koje bi mogle da se izrode iz takvih, zabranjenih i tajnih veza. A onda, i sama sam otpočela takvu vezu i stara pravila i gledanja na stvari za mene su odjednom prestala da važe.
OSTALA SAM SAMA

Odmah po završetku srednje škole tata me je preko jednog svog prijatelja zaposlio u velikom i poznatom preduzeću. Radila sam kao knjigovođa i na poslu se bavila samo stvarima vezanim za posao. Privatni život, pa tako i vezu sa Markom, mladićem tri godine starijim od mene, držala sam po strani. Već dve godine smo se zabavljali i ja sam ga mnogo volela i verovala da će naša veza biti krunisana brakom. Uživala sam u Markovim poljupcima i dodirima, tačnije u svakom trenutku provedenom s njim i svoj život, jednostavno, nisam mogla ni da zamislim bez njega. Bio mi je prva ljubav i moja najveća želja i san. Sva svoja maštanja i čežnje vezivala sam za njega, drugarice sam skoro potpuno zanemarila i čitav svoj život posvetila njemu. A onda, kako to u životu često biva, ostala sam sama.

Sasvim mirno, bez imalo nervoze, neprijatnosti i iz čista mira, Marko mi je jedne večeri rekao: – Izvini, Marija, ali ne mogu više. Pošto nisam odmah shvatila u čemu je stvar, zbunjeno sam ga pogledala i upitala: – Ništa ne razumem. Šta to ne možeš? On mi je, međutim, uputio samo jedan kratak pogled, a zatim okrenuo glavu na drugu stranu i ponovo potpuno mirno rekao: – Naša veza je gotova. Ovo je kraj... Već dosta dugo me je sputavala, prosto gušila... Jednostavno, trajalo je dok je trajalo i bilo je lepo, ali je zatim došlo do zasićenja i ja ovako stvarno više ne mogu.

Markove reči pogodile su me kao grom. Sve sam drugo mogla da očekujem, ali ovako nešto nikako. Kakva zasićenost i gušenje, pitala sam se ćuteći. Pa ja njega toliko volim, da bih mu i život dala! Međutim, on je bio neumoljiv i na moje pitanje otkud odjednom sve to, odgovorio je:
– Lepo sam ti rekao da do toga uopšte nije došlo odjednom, ali sam se trudio da ništa ne primetiš jer sam mislio da će proći. Sada mi je potpuno jasno da povratka na staro nema i da je ovo jedini izlaz. Žao mi je, Marija, ali ovo je stvarno kraj.

Ništa mu više nisam rekla, nisam ga čak ni pogledala jer nikako nisam htela da vidi moje suze i moj bol. Samo sam mirno izašla iz njegovog stana i iz života i uputila se u hladnu i tamnu noć. Sitnu kišu koja je padala doživela sam kao suze. Činilo mi se da to nebo saučestvuje u mom, kako sam tada mislila, neprolaznom bolu.

Dani koji su potom usledili bili su za mene ispunjeni usamljenošću i tugom, a ta tuga je bila pritajena jer o svom bolu gotovo nikom nisam pričala. Dobrih drugarica nisam imala, sve sam ih zbog Marka napustila, a sa koleginicama na poslu nisam bila posebno bliska pa tako, u stvari, nisam imala nikoga sa kim bih podelila ono što me je mučilo. Roditeljima sam, naravno, a pre svega majci, sve ispričala, ali sam imala utisak da me čak ni ona nije u potpunosti shvatila jer mi je rekla:

– Pusti ga, Marija, nije on jedini. To da Marko nije jedini znala sam dobro i sama, ali ja sam ga i dalje volela i želela i u tome je bio moj najveći problem.

NEOČEKIVANI SUSRET

I kako se to u životu obično događa da kod čoveka dođe do zamene cilja, odnosno da se, ukoliko u nečemu ima problema, okrene drugim stvarima, tako sam i ja sve manje želela da budem nečija draga, a sve više se okretala poslu. Trudila sam se da svoje obaveze obavljam na vreme pa mi se često dešavalo da ostanem u kancelariji čak da večernjih časova. A onda, kada sam jedne takve večeri posle završetka svih poslova pošla u toalet da popravim šminku pre nego što krenem kući, skoro sam se sudarila sa Zdravkom, kolegom iz susednog odeljenja. U prvi mah oboje smo bili iznenađeni i gotovo istovremeno smo izgovorili:

– Izvinite. Očigledno nam je oboma bilo pomalo neprijatno, a ja sam osetila kako su mi se i obrazi zarumeneli. Zdravko je to očigledno primetio pa je dodao: – Izvinite, Marija, još jednom. Molim vas. – Ništa, ništa, događa se – uzvratila sam mu, blago se nasmešila i produžila do toaleta. Pri izlasku iz zgrade zamalo opet da se sudarim sa njim. I da bi malo "popravio" situaciju, on me je upitao: – Hoćete li da odemo negde na kafu? Mogli bismo bolje da se upoznamo i ispričamo, to nam je očigledno bilo suđeno večeras. – Vrlo rado – odgovorila sam skoro ni ne razmišljajući o tome. Prvo što mi je u kafiću Zdravko rekao bio je predlog da pređemo na "ti", koji sam ja odmah prihvatila. I tako, lagano ispijajući kafu, počeli smo, kako je to moj kolega rekao, da se bolje upoznajemo. Rekao mi je da ima dva sina – Sretena i Jovana, takođe je pominjao i svoju suprugu Desanku mada je najviše pričao o poslu i lepoj književnosti – svojoj velikoj ljubavi, kako ju je nazvao.

PRONAŠLA SAM SRODNU DUŠU

Ja sam njemu rekla da živim sa roditeljima i ispričala sam mu sve o vezi sa Markom, iako mi ni danas nije jasno kako sam to uspela da prevalim preko usta. Zdravko je bio vrlo zahvalan i kao sagovornik i kao slušalac, a kad se uzme u obzir da je to bilo upravo ono što mi je nedostajalo, jasno je da mi je vreme provedeno u kafiću bilo izuzetno prijatno i proletelo mi je za tren. Sledećih meseci ponavljali su se Zdravkovi pozivi na piće posle posla koje sam ja naravno uvek rado prihvatala i tako smo nas dvoje malo pomalo počeli da postajemo sve bliži jedno drugome. Ne mogu da kažem da sam već tada bila zaljubljena i opijena njegovom blizinom, mada moram da priznam da mi je najviše odgovaralo to što sam imala sa kim da popričam. A onda, jedne večeri posle isteka radnog vremena, Zdravko je ušao u moju kancelariju i uputio mi tako zaljubljen i čaroban pogled da sam se od njega skoro ošamutila. Zatim mi je prišao, čvrsto me zagrlio i strasno poljubio. Od čuda nisam mogla da dođem sebi, mada, kada sada o tome razmislim, taj poljubac je bio sasvim logičan sled stvari. Priznao mi je da je prema meni osetio strast od prvog trenutka, a pretpostavljam da se i u meni "kuvalo" isto, samo sam zbog svog patrijarhalnog vaspitanja to potiskivala u sebi.

ZABRANJENA LJUBAV

Sastajali smo se u garsonjeri njegovog prijatelja koji je već godinama živeo u inostranstvu. Bilo je to naše toplo ljubavno gnezdo, nešto što je pripadalo samo nama i gde smo nas dvoje bez ikakvih prepreka i ograničenja pripadali jedno drugom. – Tako si divna... Tako si lepa... – nežno mi je šaputao Zdravko svakog puta dok je polako i vešto skidao odeću sa mene, a ja sam se sva topila od uzbuđenja i miline. Prepuštala sam mu se čitavim telom i dušom razmišljajući u tim trenucima samo o Zdravku i sebi. Duboko u sebi bila sam svesna da je upravo to što sam imala sa svojim ljubavnikom, bilo ono što mi je oduvek nedostajalo. Pružao mi je uživanje kakvo ranije nikada nisam doživela. Kratko, činio je da se osećam kao prava žena, voljena, mažena i pažena. Postao je centar mog života, a ja sam prosto živela za naše susrete. Moj dragi je mene isto toliko želeo. Nije mi uopšte bilo teško da to osetim. Njegove reči i postupci jasno su pokazivali želju i ljubav, a kad god bi me pogledao, u njegovim očima pojavljivali su se neki neobični sjaj i čežnja, ali i pritajena tuga. Uostalom, često je znao i da mi kaže: – Jako mi je žao što našu ljubav moramo da krijemo, što ne smemo da pokažemo svetu koliko se volimo... Da sam slobodan, ne bih se nikad razdvajao od tebe, ali ti dobro znaš moju situaciju... Veruj mi, moja deca su jedino što me i dalje vezuje za Desanku. Među nama odavno nema ljubavi... Samo monotonija i sivilo... Ti si, Marija, pored Sretena i Jovana jedina svetlost u mom životu... – Znam. Verujem ti... A sada me, molim te, čvrsto zagrli. Želim da te osetim i da ti pripadam... – uzvraćala bih mu u tim situacijama ne želeći da razmišljam o njegovoj porodici, njegovoj deci i obavezama koje ima prema njima.

Moram da priznam da bez obzira na to što sam prema Zdravku gajila najiskrenija osećanja, što je on postao moja nasušna potreba i što sam živela samo za njega, nikada nisam poželela da zbog mene napusti svoju ženu i decu. Jednostavno, našu vezu shvatila sam kao nešto potpuno nezavisno od njegovog braka. Sretali smo se kada smo mogli, bilo nam je lepo, uživali smo i to je bilo sve.

O svojoj budućnosti, u stvari, nisam uopšte razmišljala. Bila mi je važna samo sadašnjost i to ona koju sam delila sa Zdravkom, a veza sa njim me je dobro naučila kako da budem diskretna i obazriva. Diskrecija i obazrivost bile su mi neophodne kako ne bih došla na udar žene kojoj sam otimala onu ljubav koja joj je kao supruzi po zakonu pripadala. Radila sam posao koji sam volela, imala sam dovoljno vremena za opuštanje i prikupljanje snage, nisam očajavala i uzaludno očekivala pozive zaboravnog mladića, a s druge strane, imala sam ljubav čoveka koga sam veoma volela. Na sve češća pitanja roditelja, rođaka i poznanika kada nameravam da se udam, samo sam neobavezno odmahivala glavom i odgovarala da sam još mlada i da za udaju imam vremena.

OBUZELI SU ME NEMIRI

A onda, kada je naša veza trajala već pune tri godine, u mene su polako, ali opasno počeli da se uvlače nemiri. Zdravka sam i dalje volela isto onoliko koliko i ranije, samo možda malo zrelije i razumnije. Što se njega tiče, posvećivao mi se isto onoliko koliko i pre i čak mi je izgledalo da se vremenom sve više oko mene trudio i silno želeo da me učini najsrećnijom i najpoželjnijom ženom na svetu. Za našu vezu i dalje niko nije znao, ali ipak, bez obzira na to što je među nama i dalje sve savršeno funkcionisalo, počela sam da osećam neki neodređeni teret i činilo mi se da je situacija u kojoj sam se našla ipak preteška za mene.
Osećala sam stalnu i užasno opterećujuću krivicu, bila sam očajna i gotovo svakog dana sve više i više uznemirena. Čak sam počela i da sanjam Zdravkove sinove, koje sam znala preko fotografija, činilo mi se da me njihove oči stalno prate i tužno preklinju da im ne oduzimam onog koji im po svim zakonima prirode i morala pripada. Ni sama ne znam kako to da objasnim, ali vremenom sam počela realnije da sagledavam stvari. U meni su se borile dve izuzetno jake, ali suprotne sile.I kada više nisam mogla da izdržim tu borbu srca i razuma koja je u meni tinjala i pretila da eksplodira, odlučila sam da bez obzira na to koliko će me boleti i unesrećiti, ipak prekinem svoju ljubavnu vezu. Skupila sam dovoljno hrabrosti da sve svoje dileme, nedoumice i razloge za takvu nameru saopštim Zdravku.
On je u tom trenutku promenio boju, a u očima su mu se pojavile suze. Tužno me je pogledao i rekao: – Nemam prava da te vezujem za sebe, jer ja u stvari sem sebe i to samo ponekad i na kratko, ni ne mogu ništa da ti pružim i obećam. Volim te više od sebe, ali ti si mlada i lepa, život je pred tobom. Treba da stekneš porodicu, da se udaš i rodiš decu.. Meni je to sve jasno i ne želim da te sputavam i sprečavam da živiš...

KRAJ JE BIO NEMINOVAN

Iako sam očekivala da mi tako nešto kaže, njegove reči su me jako pogodile. Ipak, saznanje da ne može da mi pripadne u potpunosti, bilo je jače od mene. Na rastanku smo se još jednom nežno poljubili i pre nego što je svako od nas krenuo na svoju stranu, Zdravko mi je rekao: – Ako se predomisliš i poželiš i odlučiš da mi se vratiš, znaš gde sam. Biću tu i čekaću, a ako pak nađeš novu ljubav i rešiš da kreneš u neki nov i drugačiji život, znaj da ti na tom putu želim mnogo sreće, jer ti si, Marija, divna devojka i to si i zaslužila... Tu je zastao jer više nije mogao ili nije znao šta da mi kaže, a ja sam lagano napustila garsonjeru njegovog prijatelja. Izašla sam iz stana u kojem sam doživela najlepše trenutke sreće, i krenula u nepoznato, u neizvesnost koja me je uznemiravala, plašila i bolela. Opet sam sama, ali ga i dalje volim Sada, posle punih godinu dana od našeg rastanka, mogu da kažem da sam neopisivo usamljena i tužna, a da mi najteže padaju ravnodušnost i besmisao koji su se uvukli u moj život.

Po pitanju ljubavi, ništa mi se nije dogodilo, a razlog tome je verovatno taj što tako nešto nisam ni želela. Jednostavno, ostala sam nema na sve pokušaje pripadnika muškog pola da mi se približe i proniknu u moju dušu i moja osećanja.

A što se tiče Zdravka, volim ga i želim i dalje! Sve više verujem u to da sam stvorena da budem njegova, a on moj, pa makar to bilo samo tajno i skriveno. Ponekad ga sretnem u prolazu, a njegovi nežni i topli pogledi mi govore da za nas dvoje možda još ima nade.