Ljubav je jaca od svega

Autor ljubavneprice | 20 Apr, 2010, 10:32
Dok se beli prekrivac prostire sirom malog grada, on stoji kraj prozora i za svaku tu pahulju pusti po jednu suzu. Grlo mu se steze dok posmatra tu belu prasinu kako zamece ljudske tragove. Znao je da ce sutra, isto tako, ta prasina zamest' njegove tragove. Za te ulice on ce ostati samo jedno secanje. Samo jos jedan covek kog progutase hladni vetrovi "divljeg zapada." Osetio je bol u grudima kada je ugledao visoku crnku kako ulicom koraca. Tako je podsecala na njegovu Necu. Voleo je svim srcem. Hteo je da je zeni uskoro. Ali sudbina nije bila na njihovoj strani. Bili su zajedno celu vecnost, cinilo mu se. Zeleo je provesti ostatak svog zivota uz nju. Voleo je...A vec sutradan je morao poci. Kuda, pitate se? Sutradan, morao je poci u kisoviti, zapadni dio Kanade. Hiljade i hiljade kilometara od svog rodnog mesta, porodice, ljubavi...Tuga mu je srce slamala...Seo je tu pored prozora i zaspao. Probudivsi se, shvatio je da je stigao i taj dan...da mora krenuti. Sta je osecao, ne zna ni on sam. Samo je video tragove sinocnjih suza. Trebao je krenuti a bojao se spustiti stope u taj sneg. Znao je da ce nestati s' vidika. Znao je da ce ih ta prasina prekriti zauvek. Znao je da ce tako izbrisati i smisao za zivot. Ipak, izborio se. Nije hteo dopustiti hladnim vetrovima divljeg zapada da ga tek tako uniste. Nije se hteo predati bez bitke. ...Stigao je u Kanadu, u zemlju o kojoj su svi toliko pricali. Upoznao je mnoge nase ljude..Sve video...A onda sebi obecao da ce se vratiti jednog dana. Kako obeca tako i ucini. Prolazili su dani, meseci pa i godine a on se nije mogao smiriti. Zelja za ljubavlju bila je jaca od svega. Upoznao je mnoge nase djevojke al' svakoj je nalazio mane. Ni jedna nije bila ravna njegovoj Neci. Znao je da mora otici po nju. Znao je da mu nema zivota bez nje. Osecao je ogromnu prazninu u sebi koju je samo ona mogla ispuniti. Samo ona je mogla otjerati tu tugu iz ociju i povratiti im njihov sjaj. Samo ona...Nije vise mogao izdrzati. Spakovao je stvari, seo na prvi avion i uputio se rodnom kraju. Nakon godinu i po dana, jos uvijek su ga se svi secali. Ipak, nije bio samo neka prica, neko secanje. Njegovo ime se jos uvek spominjalo medju drustvom. Stigavsi kuci, spustio je torbe i odjurio kod nje. Zazvonivsi na vrata, sacekao je par sekundi a onda.....Onda se pojavio andjeo pred njima. Njegova Neca, bila je ljepsa nego ikada. Pali su jedno drugom u zagrljaj i ljubili se dugo, dugo. Vise nije osecao onu prazninu a oci su mu sjale k'o najlepse zviezde. Znao je da je ona njegova sreca, povod za zivot, ljubav...jednom recju, SVE. Tada je izvadio zlatni prsten, polozio ga na njenu ruku i tiho rekao ZAUVEK. Vencali su se nekoliko dana kasnije. On se morao vratiti nazad u Kanadu dok ona nije mogla zbog papira. Al' on pokusava sve sto je u njegovoj moci da je dovede. I, ako Bog da, jednog dana uspece...Jednog dana bice oni opet zajedno. A do tada, neka ljubav pobedjuje ove proklete daljine sto ih razdvajaju.

Volela sam ga

Autor ljubavneprice | 20 Apr, 2010, 10:31
Živela sam u snovima i lažima Do pre godinu dana sam bila najsrećnija žena na svetu. Kada se samo setim... O, Bože, nisam ni slutila da ovoliko može da boli. Nema dana kada se ne setim svega. Nema sata kada se ne setim njegovog glasa, dodira, mirisa njegovog tela. Želim da zaboravim i nastavim sa životom. Ali, ne mogu. Teško je. Pakleno je teško...
Zovem se Marija i radim kao medicinska setra na hirurgiji. Nikada nisam obraćala pažnju na posetioce. Za mene su oni bili najobičniji prolaznici. Ljudi koje jednom sretneš i nikada više. Ali, taj mladić je bio nešto posebno. Zaista posebno... Bio je visok, zgodan, tamne kose i zelenih očiju, a uz to uvek ljubazan i nasmejan. Šta da vam kažem, san svake žene. Na odeljenje je dolazio često. Njegova tetka Jelena je bila naš pacijent. Moje koleginice su se naprosto utrkivale da pomognu njegovoj tetki, računajući da će na taj način zaraditi poen više kod lepog nećaka. Soba 105 je bila puna sestara, cveća i sokova. Lagala bih kada bih kazala da i ja nisam bila jedna od njih. No, on nikada nije pokazao da ga je neka od nas posebno zainteresovala.

FAMOZNI PONEDELJAK

Sve do tog famoznog ponedeljka. Tetka Jelena (tako smo je i mi zvale) je odlazila kući. Naravno, po nju je došao i Darko, njen nećak. Moje koleginice su se pozdravljale sa njima, a ja sam krenula da delim terapiju drugim pacijentima. – Sestro Marija, možete li mi posvetiti malo vremena? Voleo bih da popričamo o tetkinom zdravstvenom stanju – presreo me je na hodniku. – Znate, to je trebalo da pitate lekara – rekla sam zbunjeno. Blago me je uhvatio pod ruku i poveo hodnikom i dalje pričajući o tetki, a onda, kad ostale koleginice više nisu mogle da nas čuju, objasnio: – Nisam znao kako da započnem razgovor. S obzirom na to šta bih želeo da kažem glupo je da ti persiram. Znaš, voleo bih da jedno veče izađemo u grad. Želim da te malo bolje upoznam. Svidela si mi se na prvi pogled, a i tetka mi je ispričala toliko lepih stvari o tebi. Bila sam polaskana, ali je profesionalizam preovladao i poslovnim tonom sam mu odgovorila: – Darko, mislim da to ne bi bilo zgodno. Mi se ne poznajemo, a ja nemam običaj da izlazim sa ljudima koje znam samo iz viđenja. Izvini, ali sada moram da obiđem pacijente. – Marija, ja ne odustajem tako lako. Budi sigurna da ćemo se upoznati! Do tada, zdravo! – šarmantno mi se nasmešio. Nisam više razmišljala o njemu. U bolnici sam imala toliko obaveza, da to i nije bilo moguće. Dan je prošao za čas i posle predaje dužnosti, krenula sam kući. – Oho, opet se srećemo? Ja sam došao po tetkine papuče. Mislila je da su ostale u bolnici, a baš sada sam primetio da ih je zaboravila u kolima. Mogu li da te povezem? – Darko je stajao naslonjen na bolničku kapiju. Nasmejala sam se i pomalo podrugljivo odgovorila: – Pa, da! Zaboravljene papuče, kakav izgovor?! Čuj, situacija se nije promenila. Još uvek se ne poznajemo. A za prevoz zahvaljujem, radije šetam po ovako lepom danu. – Zašto mi ne veruješ? Papuče su zaista u kolima, ali nije ni važno. Pošto ti nećeš sa mnom, ja ću sa tobom! Mislim da će i meni prijati šetnja, a možda se malo i upoznamo – bio je uporan. Nisam znala šta da radim. Nisam mogla da mu zabranim da šeta, ali sam rešila da mu ne dozvolim da me prati do kuće. Razgovor sa Darkom je bio toliko spontan. Rekao mi je da živi u Švajcarskoj, da želi da ostane u Jugoslaviji i... da mu se dopadam. Na rastanku mi je zatražio broj telefona. Odbila sam ga. – Pa, nemoj biti tako surova. Šta ako mojoj tetki pozli, pa ne bude htela da ide kod lekara? Kaže da ima najviše poverenja u tebe. Znaš i sama kakvi su stariji ljudi – lukavo se smešio.

SVI SU MI ZAVIDELI

To već nisam mogla da odbijem. Dobro, priznajem, znala sam da je u pitanju izgovor, ali sam i ja želela da ostanem u kontaktu s njim te je i meni opravdanje bilo neophodno. Često me je zvao telefonom i čekao pred bolnicom. Naši razgovori su postajali sve duži i poverljiviji. Jednom prilikom, Darko se konačno osmelio i ozbiljno rekao: – Pa, Marija, mislim da se sada dovoljno poznajemo i nadam se da napokon zaslužujem da izađeš sa mnom. Naravno, pristala sam. Pa i ja sam jedva čekala da ponovi poziv. Darko je bio divan. Poklanjao mi je nesebičnu pažnju, vodio na mesta koja volim, kupovao mi skupe poklone, izvodio u ekskluzivne restorane i bio je iznad svega romantičan. Činilo mi se da mi sve devojke na svetu zavide. I bila sam srećna zbog toga. Jer, on je bio samo moj. – Marija, ti si mi sve na svetu – često mi je šaputao. Bila sam srećna i svi su mogli to da vide. Moje koleginice su bile oduševljene Darkom i radovale se našoj sreći. Jesen je proletela u ljubavi i zadovoljstvu. Jednog dana Darko mi je predložio da odemo na zimovanje. To je bio najlepši period u mom životu... Satima smo šetali, ljubili se, grudvali i bili posvećeni samo jedno drugom. Sećam se da smo se jedne večeri utrkivali i da je Darko odmakao daleko, uz obronak, a onda glasno povikao: – Marija, volim te najviše na svetu! Zbog tebe ću ostaviti sve što imam!!! Bila je to najlepša ljubavna izjava. Prolaznici su s osmehom gledali u nas kad se sjurio, zagrlio me i oborio u sneg. Činilo mi se da živim u najlepšem snu, sve dok se nije desio prvi incident u našoj vezi.

NEPOZNATA ŽENA

Tog jutra sam se probudila nešto ranije i ne ugledavši Darka kraj sebe, brzo se obukla i otišla do restorana. Iz daleka sam ga prepoznala. Bio je u društvu neke žene s kojom se žučno raspravljao. Onda je ona besno krenula ka izlazu, a Darko je pošao za njom. Glasno mu je dobacila nekoliko reči na nemačkom i otišla. Kada se okrenuo i video me, Darkovim licem je preletela neka senka, ali se već u sledećem trenutku nasmešio i krenuo mi u susret. – Zašto si tako rano ustala? Baš sam sišao da nam naručim doručak. – Ko ti je ta žena? Nisam znala da imaš poznanike u hotelu! – napad ljubomore je provalio iz mene. – Ma hajde, ne budi luda! To mi je poslovna saradnica iz Švice. Bilo je nekih problema sa biznisom i zamisli, nije je mrzelo da me i ovde gnjavi sa tim. Rekao sam joj da se sama snađe, pa se naljutila – opravdao se na brzinu i nežno me poljubio. Odmah sam sve zaboravila i bezbrižno uživala u njegovoj pažnji do kraja dana. Nisam ništa posumnjala ni kada je rekao da sutra odlazimo, jer mora da reguliše još neke poslove i kupovinu stana. Viđali smo se ređe, jer sam radila, a Darko je jurio advokate, poslovni prostor i još koješta.

NOVOGODIŠNJA NOĆ BEZ NJEGA

Decembar se bližio kraju, a ja nisam brinula o dočeku. Darko je sve organizovao. Nedelju dana pred samu Novu godinu, tužno mi je saopštio: – Ljubavi, jako mi je žao, ali za doček nećemo moći da budemo zajedno. Moram za Švajcarsku. Znaš, prodajem restoran da bih ovde mogao da započnem neki biznis. Kupac hoće sve da pogleda. Zanima ga kako sam organizovao posao, a misli da će za doček imati najbolju sliku. Kad to obavim, tvoj sam zauvek. Bila sam razočarana. Tešila me je misao da će nakon toga Darko postati samo moj ."Šta je jedan doček, spram svih ostalih Novih godina. Šta je jedno veče, spram celog života?", mislila sam. – Samo ti idi, ja ću se snaći. Nadam se samo da nećeš predugo ostati? – Naravno da neću. Toliko sam srećan što te imam, što me tako razumeš. Obožavam te! Obećavam da ću ti sve nadoknaditi. Marija, ovo sam nameravao da ti predam u ponoć, ali... – rekao je, pružajući mi somotsku kutiju. Otvorila sam je drhtavim rukama i ugledala prelepu, preskupu ogrlicu. Ostala sam nema. – Ti zaslužuješ mnogo više – nežno je rekao.

Na polasku me je dugo držao u naručju i šaputao nežne gluposti, kao nikada pre. Koleginice su bile iznenađene kada sam prihvatila praznično dežurstvo, ali su delile moju radost što će Darko posle okončanja poslova u Švajcarskoj, ostati u Jugoslaviji. Pretpostavljale su da ćemo se venčati. I ne samo one...
Dani su tekli polako, vukli se u nedogled bez Darka, njegove ljubavi i nežnosti. Došao je i 31. decembar, koleginice su već bile spremne za odlazak, predale mi dužnost i poželele mirno dežurstvo. Sestrinska soba je bila ukrašena, upalila sam sveću na ikebani i uključila TV. Bez obzira na sve, osećala sam se prazno i tužno. Nesvesno sam milovala ogrlicu i u ponoć, izvadila Darkovu sliku iz novčanika.
– Srećna ti Nova!!! Nadam se da i ti misliš na mene – bila sam setna. Program nije bio naročito zanimljiv i skoro sam zadremala. Trglo me je telefonsko zvono. – Marija, hitan slučaj. Saobraćajka. Žena je slomila nogu, treba da mi pomogneš da stavimo gips, a on je udario glavom o šoferšajbnu, isekao je lice. Pa, da za svaki doček ista pesma!

SAZNALA SAM ISTINU

Doktor je već bio u ambulanti i šio povređenog muškarca, a žena je ležala u gipsaoni. U toku intervencije sam razgovarala sa njom da bih joj malo ublažila strah. Rekla je da je došla u goste iz Švajcarske i bez obzira na bolove koje je imala, videlo se da je ljuta na svog saputnika. – Svađali smo se, a on je popio. Izgubio je kontrolu nad volanom kad sam mu rekla da ide kod svoje ljubavnice. Mislio je da ne znam za nju. Jesi li joj rekao da živiš od mog novca, ljubavniče? – poslednju rečenicu je viknula dovoljno glasno da je muž u drugoj prostoriji mogao čuti. – Kako možeš da mi prebacuješ, ti... menjaš muškarce samo tako i znaš da bih te već odavno ostavio da nije tvojih para – začuo se odgovor koji me je sledio. Taj glas... Nisam htela da verujem svojim ušima, ali... "Ne, to nije on, samo mi se čini zato što mi nedostaje, a ova žena je spominjala Švajcarsku, pa se sve izmešalo", mislila sam. – Sestrice, ako ste stavile gips, ovde mi treba pomoć. Momak je malo nemiran, a ne bih da mu ostanu ružni ožiljci. Ne želim da pokvarim lepotu ovom Kazanovi – doktor nije mogao da se izbori sa pripitim muškarcem.
Prešla sam u sobu za intervencije, spremna da asistiram pri šivenju, ali već letimičan pogled na povređenog bio mi je dovoljan. Darko! Moj Darko koji je navodno u Švajcarskoj, isečenog lica sa hematonom na čelu. Nisam mogla da verujem. On je bio toliko pijan da je jedva registrovao šta se oko njega događa. Tada je stigao neurolog i u toku pregleda upitao pacijenta da li zna gde se nalazi i kako se zove.
– Gde sam? Nemam pojma, bio sam na proslavi i ona rospija je htela kući kad je bilo najbolje! Taman sam zaboravio sve svoje muke... – počeo je da govori, ali ga je doktor prekinuo: – Kako se zovete? Čekala sam odgovor bez daha, kao osuđenik presudu. – Zovem se Darko.
Više ništa nisam čula, više me ništa nije interesovalo. Okrenula sam se i potrčala, što dalje od Darka i njegove žene. Oboje su ostali u bolnici, ali nisam mogla da ih obiđem. Iako nisam bila kriva ni za šta, ja nisam mogla da pogledam tu ženu u oči. Jednostavno nisam mogla. Ujutro sam otišla kući i u tišini svoje sobe, dugo plakala. Brinula sam kako ću se sledećeg dana suočiti sa Darkom i njegovom suprugom. – Marija, ne brini ništa, danas ih otpuštaju iz bolnice, ne moraš ulaziti u njihove sobe do tada – moja koleginica je shvatila sve. Nekako sam uspela da obuzdam suze i usmerim misli na posao. Dok sam radila, bilo je dobro, čim sam sela, misli su mi se uskovitlale: "On me je lagao! Oženjen je i živi od njenog novca. Pa on je meni kupovao poklone uzimajući od nje. Govorio je da sam mu jedina, da će ostaviti sve, a bio je sa njom za doček. Toliko sam ga volela, verovala mu, a sada..." Prekinuo me je poziv: – Sestro, mi smo došli po Darka i Ivon, da li možemo sami da ih odvedemo do kola ili ćete vi? – Vi se pobrinite za Darka, kolica su već u sobi. Ja ću otići po njegovu suprugu – odgovorila sam.

VRATILA SAM MU OGRLICU

Ivon me nije poznavala, te sam je odgurala do lifta i sačekala da stigne Darko sa svojom pratnjom. Bila sam okrenuta leđima i upravo sam otkopčavala ogrlicu kad sam mu začula glas: – Niste baš morali da me čekate, sad i u liftu moram da je gledam! Duboko sam udahnula da se malo smirim, a onda se sasvim lagano okrenula. Još i sada vidim Darkovo lice na kojem su se smenjivali neverica, iznenađenje i očaj. Otvarao je usta, ali nije mogao da progovori dok mu je pogled skakao sa mene na Ivon, a ona ga je upitno gledala, ne shvatajući o čemu se radi.
– Ivon, ja sam ona Darkova ljubavnica! U stvari, ja nisam znala da sam ljubavnica. Nisam znala da je oženjen, a ni to da živi od vašeg novca. A ti, Darko, savršeno si lagao i glumio zaljubljenost, dok sam ti ja verovala i volela te... Možda bih ti oprostila što si prećutao da si oženjen, ali zbog svega ostalog, prezirem te. Ne želim više ni da čujem za tebe, a ovu ogrlicu koju si mi poklonio, vraćam Ivon, njena je. Nadam se da me više nećete proklinjati, sad kad znate istinu – drhtavim glasom sam nekako uspela da kažem sve što mi je ležalo na duši, a onda sam se okrenula i žurnim korakom otišla u prvu praznu sobu. – Marija, sačekaj, objasniću ti... – Darko je nemoćno povikao.

Darko je pokušavao da stupi u kontakt sa mnom, zvao telefonom, pisao pisma, čekao na bolničkoj kapiji sa buketima cveća, a ja sam ga izbegavala. Nisam se javljala na telefon, menjala sam smene, odlazila sa posla ranije. Bežala sam od njega. Na kraju sam skupila snagu da ga pogledam u oči i kažem da je naša ljubav prošlost, da ga više ne volim i da sam ga već prebolela. Posle izvesnog vremena, Darko je odustao od daljih, uzaludnih pokušaja. Ja se i dalje trudim da ga zaboravim, ali... To je uzaludan posao, uvek nešto pokrene film, neka reč, gest, miris, oči slične njegovim, rupica na nečijem obrazu, soba 105 u kojoj je ležala njegova tetka...

Sreca u nesreci - nesreca u sreci

Autor ljubavneprice | 20 Apr, 2010, 10:30
Da bi neko razumeo moje srce i um, mora prvo da zna moju zivotnu pricu. Ne zelim tu pricu da oskrnavim kitnjastim recima, to bi bilo kao kada se ruzna zena skriva ispod ogromne kolicine sminke. Ovde je rec o cistoj, jednostavnoj, lepoj i uzvisenoj ljubavi. Sve je pocelo tako iznenada. Nisam ni slutio da ce odmah posle nesrece uslediti trenutak srece, bolje reci opcinjenosti. Kaze se, ako covek poslusa svoje srce moze i te kako pogresiti. Ne znam, da li sam ja pogresio sto sam poslusao moje srce? Mislim da nisam. A sve je pocelo tog popodneva. Na treningu sam obicno izgarao, hteo sam sto pre u prvi tim, a razloga je bilo vise. Rukomet sam zavoleo jos od malih nogu jer je moj ujak bio veoma poznat i priznat rukometas. Razmisljao sam da kasnije odem njemu, on je bio trener u Nemackoj.
Ali, tog dana, fortuna me je napustila, povredio sam se na treningu. U ekipi je zavladao muk. Svi su se bojali da me povreda nacisto ne izbaci iz rukometa. Cuo sam trenera kako, krisom, da ga ja ne cujem, kaze pomocniku: "Boze, samo da nije nesto ozbiljno! Pa klincu je tek osamnaesta!" Pobrinuli su se da me odmah smeste u bolnicu, da dobijem zaista dobru negu. Nije to za zanemarivanje kada se covek nadje u slicnoj situaciji. Njihove posete takodje nisu izostale. A onda, onda se pojavila ona, boginja u belom mantilu! Ne, nije zbog njene neznosti i pokazane paznje. To su varljivi trenuci. Ovde je, znao sam to, ovde je bilo reci o ljubavi na prvi pogled! Kad to kazem, mogu, naravno, tvrditi samo u svoje ime. Crna kosa, lepo lice, oci krupne, hod bozanstven. Mozda je onaj beli mantil doprineo da izgleda jos lepsa nego sto je zaista, to i nije tako bitno. Njena pojava je unela veciti nemir u mene. Naslutio sam onaj sudbinski trag, naslutio sam tada da je, ma sta se desi, nikad necu zaboraviti. -Momak, devojka koja je ovde na praksi, osvojila te izgleda na prvi pogled-javio se Dragan, inace slikar cija je leva ruka bila u gipsu. -Cini vam se-hteo sam da sakrijem svoja osecanja. -Ne pretvaraj se. Tvoj pogled te sasvim odao, u iznenadjenju si zagrizao svoju donju usnu. Iskusan je Dragan, meni ne mozes podvaliti, mozes me jedino za savet priupitati! Naravno, pitao sam ga o mnogo cemu.
Doznao sam da je Malina-divnog li imena!-na praksi, da je na trecoj godini medicinske skole, da cu je retko, bas retko vidjati. Slikar me je poducio kako da joj pridjem, kako da je nadmudrim da me ponekad obidje-i van prakse! I, kada je drugi put dosla, uz pomoc slikara, poceo sam igru spreman da patim ako izgubim ili da se radujem ako mi podje za rukom bar da me primeti. Primetila me. Razgovarali smo. Slikar joj je vesto poturio novine u kojima je pisalo o mojoj povredi. Mozda me varaju uspomene, mozda se redjaju po mojoj zelij a ne redosledu, ipak, pri trecem susretu i ona i ja smo se ponasali kao da je bogom dano da budemo zauvek zajedno. Zbog nje vise negoli rukometa dobih zelju da sto pre stanem na noge, tacnije, levu nogu. -Malisa, zene su cudovista. Eto, pojavila se Malina i tebi se cini da je sve tvoje, da ti vise nista u zivotu ne treba. Toliko si zaljubljen da svima sve prastas, osecas se kao da si car nad carevima, cak i pesme pises. Lep je to zanos, mozda najlepsi, nezgodno je jedino sto-zna da prodje! Slikar nije imao bas najlepse misljenje o zenama, ali to je bio njegov problem. Ja sam znao, tada, a znam i sada, onaj me zanos ako je rec, uopste, samo o zanosu, ni dan-danas nije napustio! Secam se nekih stihova koji su tada napisani a neki cak i objavljeni, zbog kojih su mi se vrsnjaci smejali:

Poljupcem rusi tvrdjave
Odnosi misli rdjave
Utisava poj ptica
Srce pretvara u roj svica

Vole je slepi
Vole je vidoviti
Vole je glupi
Vole je duhoviti

Malina je pocela da me obilazi po podne ili pre podne, kada nije pohadjala skolu. Radovao sam se svakom njenom susretu, njeno me mirno, lepo lice lisavalo tuge zbog povrede. Nazalost, u bolnickoj sobi sve je bilo pod prismotrom, sto pacijenata, sto zaposlenog osoblja. Morali smo da kontrolisemo nasa osecanja, htenja. Zaustavljao bih dah kada bi ona za trenutak iskoristila priliku da pruzi svoju neznu rucicu i prstima dodirne moje usne. Svaki njen dodir, uznemiravao me, neizmerno. Morao sam sto pre iz bolnice. Nikada necu zaboraviti taj dan. Lekar je bio prezadovoljan svojim uspehom, to jest, mojim oporavkom: -Mladicu, bice sve u redu. Ipak, jos dva-tri meseca, oprez. Zelim ti sve najbolje...Oprostio sam se od slikara ne zaboravivsi da mu zahvalim na savetima. -Sta cekas, sto ne ides?!-nasalio se on na moj racun. Cekao sam nju. S' kim da podelim radost nego s' Malinom. Dosla je, ubrzo i odmah mi nagovestila da je vec cula dobru vest. A onda su poceli moji najlepsi dani u zivotu! U nesreci, eto, imao sam mnogo srece! Vidjao sam se s' Malinom, svakodnevno. Kada sam je prvi put uhvatio za ruku van domasaja slikarevog pogleda, osetio sam laku drhtavicu u njenom i mom telu. Naslucivao se sledeci potez, onaj prvi, nezaboravni poljubac. Kad je doslo i do tog poljupca, tela nam se nadjose u vatri. Ucinilo nam se da to nismo uradili kako treba pa smo ponovili jos jednom, pa jos jednom...a onda dugo, dugo usne nismo uopste odvajali. Setali smo kraj reke, zalazili u nepokosene trave gledajuci u oblake uznemirenih leptira svih boja i velicina. Ta nas je slika uznemiravala, poceli bismo da se ljubimo strasno i bezumno. Secam se, nesto joj je upalo u bluzu. Da, vetruska lipe. To je onaj zavrsetak na lipinom listu sto se otkacen vrtoglavo okrece padajuci. Smejali smo se da bih se ja, konacno, odvazio da ga licno izvadim! Kad sam odkopcao prvo dugme, osetih kako mi srce jako bije kao da hoce napolje. Na red je doslo i drugo..trece..Ah, ona nije imala grudnjak! Moji se prsti sudarise s' njenim cvrstim dojkama. Ruka mi je zadrhtala, nisam je sklonio, vise nisam mogao..umeo..BIla je i sama zatecena munjevitim trenutkom. Predala se na milost i nemilost mojoj strasti. I dok smo bili u travi, leptiri su kruzili iznad nas. Malina se potpuno sakrila u mom narucju. Tela su nam bila pripijena, ona je cula moje srce kako udara, a ja njeno. Sve oko nas, bilo je tako daleko, nevazno. Na sve smo zaboravili, a pod jagodicama smo pratili titranje nasih uzbudjenih tela. Posle te bozanstvene igre kraj reke izmedju Maline i mene, nista nam nije vise stajalo na putu. Cim bismo ostajali sami, pustali bismo telima na volju, izludjivali bismo se neznim dodirima, beskrajnim istrazivanjima..Samo sto je Malina zavrsila srednju skolu, njeni roditelji su je odveli. Da, odveli, vise silom nego milom, u KANADU! Znam, pricala im je o meni, uverljivo, potresno. Dugo je plakala. Nisu imali razumevanja, ko zna, mozda u njihovom braku nije bilo ljubavi vec samo interesa. Malina i ja smo verovali u ljubav. Istim zarom je volim jos uvek. Nazalost, njeni joj bezdusni roditelji nisu dali ni adresu da mi ostavi. Verovatno, po onoj roditeljskoj-za njeno dobro! Ne znam kako da im kazem da grese. Odkako sam sam, samo ledeni dah kuca na moj prozor, danju i nocu jecaju zidovi dok zurim u njenu jedinu fotografiju. Bez nje, cekaju me samo zalogaji gorkih plodova, a san...san je tako daleko. Da me je bar Malina samo voljno napustila, da sam u plamenu stida, bilo bi mi lakse. Ovako, mogu jedino da uputim prekor njenim roditeljima i svim slicnim, i da patim. Pre neki dan sam sreo slikara. Opet sam zapamtio nekoliko njegovih saveta. Zato i ova prica i moja samouverenost da cu naci, da cu ubrati opet moju Malinu. Lepo je to slikar rekao: -LJubav sve pobedjuje. Da, ljubav sve pobedjuje, sazrece Malina,-samo na mom dlanu!

"Adam Jabucica"

Ptice umiru pevajuci

Autor ljubavneprice | 20 Apr, 2010, 10:27
"Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu lepse nego bilo koje stvorenje na ovom svetu. Od trenutka kada napusti svoje gnezdo, ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje."
Ovu pricu (kao jednu od mnogih) zelela sam da zapocnem bas ovako, jer me je i zivot coveka, takodje smrtnika, podsetio na nju.
I covek je jednom u zivotu najsrecniji... Ptica po cenu zivota peva samo jednu pesmu kao sto i covek pozeli da umre posle neuspeha u zivotu, ljubavi, jednostavno da uvene ko cvet, osusi se kao list i padne, odleti kao pesak na dlanu...
Jer je ipak srecan sto je doziveo taj najlepsi trenutak za koji je spreman zivot da da.
Ono najbolje i najlepse sto postoji, moze se dobiti samo po cenu velikog bola...Covek prvo odraste, stekne krug prijatelja, druzi se sa njima, deli dobro i zlo, a onda pozeli ljubav zbog koje srce pocinje da cezne!
Nekada sam govorila da si moja nesudjena sreca, neko ko me nije primecivao, ko je za mene bio dalek i stran. Za tebe ja sam bila obicno dete, a moja ljubav obicna decija igra. Prihvatila sam da sam jos uvek nezrela, neinteresantna osoba, daleko od tvog srca i tvojih plavih ociju. Rekli su mi "zaboravi ga". Rekla sam "dobro", al nisam. Zivela sam za svaki tvoj pogled, poljubac, dodir, neznu rec...Nisi me shvatio.
I sad dok razigrane boje proleca gledam, mislim o tebi, o meni, o nama.
Kako je samo lepo kad se kaze: "Daleko od ociju - daleko od srca". Na sta ja kazem "Malo sutra!"
Ova tisina me ubija...Sve ovo ne podnosim hrabro, jer nema u meni snage. Tuzna sam, dok miris rascvetalog proleca place zajedno sa mnom, a znam da sve to ne mogu promeniti jer sam suvise slaba...
Noc je, a nebo boje indiga osulo se svetlim tackama koje mi veceras lice na tvoje oci. Nocas me sve na tebe podseca i ne znam da li ce ikada prestati ova tisina u kojoj mi se pricinjava tvoj glas i tvoje reci, iskrene i neiskrene upucene meni. Sada mi ni proslost ne da mira, secanja naviru sa svih strana i svom zestinom me bacaju u kovitlac patnje iz koje mi nema povratka.
A i ova soba me ubija, jer svuda oko mene je samoca i bol... Moj svet snova je srusen, sama sam. Ne postoji nista vise sto me raduje. U najtezim trenucima prijatelji su mi samo olovka i papir. Moj svet je crno-beli. U stvari, vise siv, jer ima dosta poraza i poneka sitnica koju ja zovem sreca. Sastoji se od stvari kojima se nadam. Vreme prolazi, a ti si i dalje u mom srcu.
Prosli su mnogi kroz moj zivot...Dolazili su i odlazili, i na kraju, uvek sam ostajala sama, slomljena bolom i tugom u beskrajno dugim nocima.
Znas, cesto pozelim da postanem vetar, da doletim do tebe i milujem ti kosu, cesto pozelim da postanem kisa da dospem do tebe i ljubim ti usne, cesto pozelim da sam magla da ti pridjem i zagrlim te.
Umesto toga, ja i dalje ostajem devojka, bice zeljno tvoje ljubavi i paznje, zeljno tebe.
Andjele moj, nemoj me nikad zaboraviti. Nemoj zaboraviti da sam zivela samo za tebe, da sam te volela kao sto nikog nisam i kao sto nikog necu vise tako voleti. Nemoj zaboraviti koliko sam samo suza prolila zbog tebe i znaj da ce deo mog srca uvek pripadati uvek samo tebi ma gde god ti bio.
Znaj da sam te volela, da volim te i da cu te voleti, sve dok i poslednji atom bica mog bude spreman da voli. Doletela bih da te zagrlim kad bih mogla. Ali veruj mi da nisi sam. Neka te vecno greje moja najiskrenija i najcistija ljubav. I zapamti: "Prozivi svaki dan! Ne propustaj priliku da nesto ostvaris, ako zaista to i zelis! Mozda ti se sutra nece ukazati ista prilika. Zivi kao da ti je svaki dan poslednji, jer juce je proslo, danas ce proci, sutra tek treba da dodje.
Veruj u bolje sutra, na daj se, budi optimista. Bice bolje! "Ja cu i dalje pisati price i pesme posvecene tebi. Gledacu u nebo, saputati Dunavu da ti prenese pozdrave i slusati balade.
Ostacu u svom svetu prica i pesama, onakva kakva jesam. Dobra tj. luda. I uvek cu voleti tebe i nadacu se...

Ozenjen muskarac

Autor ljubavneprice | 19 Apr, 2010, 10:26
Sve se dogodilo potpuno neočekivano. Sasvim iznenada našla sam se u ljubavnoj vezi sa oženjenim čovekom, dakle, postala sam "ona druga", iako mi takva mogućnost nikad ranije nije padala ni na pamet. Kada sam nekada, pre nego što se to meni dogodilo, razmišljala o ženama koje imaju veze sa oženjenim muškarcima, zamišljala sam ih s jedne strane kao usamljene i nesrećne osobe, a sa druge, kao nemilosrdne otimačice tuđih muževa, i još gore, očeva. Nikako mi nije bilo jasno zašto su se upuštale u nešto toliko rizično i opasno i kako se nisu plašile posledica koje bi mogle da se izrode iz takvih, zabranjenih i tajnih veza. A onda, i sama sam otpočela takvu vezu i stara pravila i gledanja na stvari za mene su odjednom prestala da važe.
OSTALA SAM SAMA

Odmah po završetku srednje škole tata me je preko jednog svog prijatelja zaposlio u velikom i poznatom preduzeću. Radila sam kao knjigovođa i na poslu se bavila samo stvarima vezanim za posao. Privatni život, pa tako i vezu sa Markom, mladićem tri godine starijim od mene, držala sam po strani. Već dve godine smo se zabavljali i ja sam ga mnogo volela i verovala da će naša veza biti krunisana brakom. Uživala sam u Markovim poljupcima i dodirima, tačnije u svakom trenutku provedenom s njim i svoj život, jednostavno, nisam mogla ni da zamislim bez njega. Bio mi je prva ljubav i moja najveća želja i san. Sva svoja maštanja i čežnje vezivala sam za njega, drugarice sam skoro potpuno zanemarila i čitav svoj život posvetila njemu. A onda, kako to u životu često biva, ostala sam sama.

Sasvim mirno, bez imalo nervoze, neprijatnosti i iz čista mira, Marko mi je jedne večeri rekao: – Izvini, Marija, ali ne mogu više. Pošto nisam odmah shvatila u čemu je stvar, zbunjeno sam ga pogledala i upitala: – Ništa ne razumem. Šta to ne možeš? On mi je, međutim, uputio samo jedan kratak pogled, a zatim okrenuo glavu na drugu stranu i ponovo potpuno mirno rekao: – Naša veza je gotova. Ovo je kraj... Već dosta dugo me je sputavala, prosto gušila... Jednostavno, trajalo je dok je trajalo i bilo je lepo, ali je zatim došlo do zasićenja i ja ovako stvarno više ne mogu.

Markove reči pogodile su me kao grom. Sve sam drugo mogla da očekujem, ali ovako nešto nikako. Kakva zasićenost i gušenje, pitala sam se ćuteći. Pa ja njega toliko volim, da bih mu i život dala! Međutim, on je bio neumoljiv i na moje pitanje otkud odjednom sve to, odgovorio je:
– Lepo sam ti rekao da do toga uopšte nije došlo odjednom, ali sam se trudio da ništa ne primetiš jer sam mislio da će proći. Sada mi je potpuno jasno da povratka na staro nema i da je ovo jedini izlaz. Žao mi je, Marija, ali ovo je stvarno kraj.

Ništa mu više nisam rekla, nisam ga čak ni pogledala jer nikako nisam htela da vidi moje suze i moj bol. Samo sam mirno izašla iz njegovog stana i iz života i uputila se u hladnu i tamnu noć. Sitnu kišu koja je padala doživela sam kao suze. Činilo mi se da to nebo saučestvuje u mom, kako sam tada mislila, neprolaznom bolu.

Dani koji su potom usledili bili su za mene ispunjeni usamljenošću i tugom, a ta tuga je bila pritajena jer o svom bolu gotovo nikom nisam pričala. Dobrih drugarica nisam imala, sve sam ih zbog Marka napustila, a sa koleginicama na poslu nisam bila posebno bliska pa tako, u stvari, nisam imala nikoga sa kim bih podelila ono što me je mučilo. Roditeljima sam, naravno, a pre svega majci, sve ispričala, ali sam imala utisak da me čak ni ona nije u potpunosti shvatila jer mi je rekla:

– Pusti ga, Marija, nije on jedini. To da Marko nije jedini znala sam dobro i sama, ali ja sam ga i dalje volela i želela i u tome je bio moj najveći problem.

NEOČEKIVANI SUSRET

I kako se to u životu obično događa da kod čoveka dođe do zamene cilja, odnosno da se, ukoliko u nečemu ima problema, okrene drugim stvarima, tako sam i ja sve manje želela da budem nečija draga, a sve više se okretala poslu. Trudila sam se da svoje obaveze obavljam na vreme pa mi se često dešavalo da ostanem u kancelariji čak da večernjih časova. A onda, kada sam jedne takve večeri posle završetka svih poslova pošla u toalet da popravim šminku pre nego što krenem kući, skoro sam se sudarila sa Zdravkom, kolegom iz susednog odeljenja. U prvi mah oboje smo bili iznenađeni i gotovo istovremeno smo izgovorili:

– Izvinite. Očigledno nam je oboma bilo pomalo neprijatno, a ja sam osetila kako su mi se i obrazi zarumeneli. Zdravko je to očigledno primetio pa je dodao: – Izvinite, Marija, još jednom. Molim vas. – Ništa, ništa, događa se – uzvratila sam mu, blago se nasmešila i produžila do toaleta. Pri izlasku iz zgrade zamalo opet da se sudarim sa njim. I da bi malo "popravio" situaciju, on me je upitao: – Hoćete li da odemo negde na kafu? Mogli bismo bolje da se upoznamo i ispričamo, to nam je očigledno bilo suđeno večeras. – Vrlo rado – odgovorila sam skoro ni ne razmišljajući o tome. Prvo što mi je u kafiću Zdravko rekao bio je predlog da pređemo na "ti", koji sam ja odmah prihvatila. I tako, lagano ispijajući kafu, počeli smo, kako je to moj kolega rekao, da se bolje upoznajemo. Rekao mi je da ima dva sina – Sretena i Jovana, takođe je pominjao i svoju suprugu Desanku mada je najviše pričao o poslu i lepoj književnosti – svojoj velikoj ljubavi, kako ju je nazvao.

PRONAŠLA SAM SRODNU DUŠU

Ja sam njemu rekla da živim sa roditeljima i ispričala sam mu sve o vezi sa Markom, iako mi ni danas nije jasno kako sam to uspela da prevalim preko usta. Zdravko je bio vrlo zahvalan i kao sagovornik i kao slušalac, a kad se uzme u obzir da je to bilo upravo ono što mi je nedostajalo, jasno je da mi je vreme provedeno u kafiću bilo izuzetno prijatno i proletelo mi je za tren. Sledećih meseci ponavljali su se Zdravkovi pozivi na piće posle posla koje sam ja naravno uvek rado prihvatala i tako smo nas dvoje malo pomalo počeli da postajemo sve bliži jedno drugome. Ne mogu da kažem da sam već tada bila zaljubljena i opijena njegovom blizinom, mada moram da priznam da mi je najviše odgovaralo to što sam imala sa kim da popričam. A onda, jedne večeri posle isteka radnog vremena, Zdravko je ušao u moju kancelariju i uputio mi tako zaljubljen i čaroban pogled da sam se od njega skoro ošamutila. Zatim mi je prišao, čvrsto me zagrlio i strasno poljubio. Od čuda nisam mogla da dođem sebi, mada, kada sada o tome razmislim, taj poljubac je bio sasvim logičan sled stvari. Priznao mi je da je prema meni osetio strast od prvog trenutka, a pretpostavljam da se i u meni "kuvalo" isto, samo sam zbog svog patrijarhalnog vaspitanja to potiskivala u sebi.

ZABRANJENA LJUBAV

Sastajali smo se u garsonjeri njegovog prijatelja koji je već godinama živeo u inostranstvu. Bilo je to naše toplo ljubavno gnezdo, nešto što je pripadalo samo nama i gde smo nas dvoje bez ikakvih prepreka i ograničenja pripadali jedno drugom. – Tako si divna... Tako si lepa... – nežno mi je šaputao Zdravko svakog puta dok je polako i vešto skidao odeću sa mene, a ja sam se sva topila od uzbuđenja i miline. Prepuštala sam mu se čitavim telom i dušom razmišljajući u tim trenucima samo o Zdravku i sebi. Duboko u sebi bila sam svesna da je upravo to što sam imala sa svojim ljubavnikom, bilo ono što mi je oduvek nedostajalo. Pružao mi je uživanje kakvo ranije nikada nisam doživela. Kratko, činio je da se osećam kao prava žena, voljena, mažena i pažena. Postao je centar mog života, a ja sam prosto živela za naše susrete. Moj dragi je mene isto toliko želeo. Nije mi uopšte bilo teško da to osetim. Njegove reči i postupci jasno su pokazivali želju i ljubav, a kad god bi me pogledao, u njegovim očima pojavljivali su se neki neobični sjaj i čežnja, ali i pritajena tuga. Uostalom, često je znao i da mi kaže: – Jako mi je žao što našu ljubav moramo da krijemo, što ne smemo da pokažemo svetu koliko se volimo... Da sam slobodan, ne bih se nikad razdvajao od tebe, ali ti dobro znaš moju situaciju... Veruj mi, moja deca su jedino što me i dalje vezuje za Desanku. Među nama odavno nema ljubavi... Samo monotonija i sivilo... Ti si, Marija, pored Sretena i Jovana jedina svetlost u mom životu... – Znam. Verujem ti... A sada me, molim te, čvrsto zagrli. Želim da te osetim i da ti pripadam... – uzvraćala bih mu u tim situacijama ne želeći da razmišljam o njegovoj porodici, njegovoj deci i obavezama koje ima prema njima.

Moram da priznam da bez obzira na to što sam prema Zdravku gajila najiskrenija osećanja, što je on postao moja nasušna potreba i što sam živela samo za njega, nikada nisam poželela da zbog mene napusti svoju ženu i decu. Jednostavno, našu vezu shvatila sam kao nešto potpuno nezavisno od njegovog braka. Sretali smo se kada smo mogli, bilo nam je lepo, uživali smo i to je bilo sve.

O svojoj budućnosti, u stvari, nisam uopšte razmišljala. Bila mi je važna samo sadašnjost i to ona koju sam delila sa Zdravkom, a veza sa njim me je dobro naučila kako da budem diskretna i obazriva. Diskrecija i obazrivost bile su mi neophodne kako ne bih došla na udar žene kojoj sam otimala onu ljubav koja joj je kao supruzi po zakonu pripadala. Radila sam posao koji sam volela, imala sam dovoljno vremena za opuštanje i prikupljanje snage, nisam očajavala i uzaludno očekivala pozive zaboravnog mladića, a s druge strane, imala sam ljubav čoveka koga sam veoma volela. Na sve češća pitanja roditelja, rođaka i poznanika kada nameravam da se udam, samo sam neobavezno odmahivala glavom i odgovarala da sam još mlada i da za udaju imam vremena.

OBUZELI SU ME NEMIRI

A onda, kada je naša veza trajala već pune tri godine, u mene su polako, ali opasno počeli da se uvlače nemiri. Zdravka sam i dalje volela isto onoliko koliko i ranije, samo možda malo zrelije i razumnije. Što se njega tiče, posvećivao mi se isto onoliko koliko i pre i čak mi je izgledalo da se vremenom sve više oko mene trudio i silno želeo da me učini najsrećnijom i najpoželjnijom ženom na svetu. Za našu vezu i dalje niko nije znao, ali ipak, bez obzira na to što je među nama i dalje sve savršeno funkcionisalo, počela sam da osećam neki neodređeni teret i činilo mi se da je situacija u kojoj sam se našla ipak preteška za mene.
Osećala sam stalnu i užasno opterećujuću krivicu, bila sam očajna i gotovo svakog dana sve više i više uznemirena. Čak sam počela i da sanjam Zdravkove sinove, koje sam znala preko fotografija, činilo mi se da me njihove oči stalno prate i tužno preklinju da im ne oduzimam onog koji im po svim zakonima prirode i morala pripada. Ni sama ne znam kako to da objasnim, ali vremenom sam počela realnije da sagledavam stvari. U meni su se borile dve izuzetno jake, ali suprotne sile.I kada više nisam mogla da izdržim tu borbu srca i razuma koja je u meni tinjala i pretila da eksplodira, odlučila sam da bez obzira na to koliko će me boleti i unesrećiti, ipak prekinem svoju ljubavnu vezu. Skupila sam dovoljno hrabrosti da sve svoje dileme, nedoumice i razloge za takvu nameru saopštim Zdravku.
On je u tom trenutku promenio boju, a u očima su mu se pojavile suze. Tužno me je pogledao i rekao: – Nemam prava da te vezujem za sebe, jer ja u stvari sem sebe i to samo ponekad i na kratko, ni ne mogu ništa da ti pružim i obećam. Volim te više od sebe, ali ti si mlada i lepa, život je pred tobom. Treba da stekneš porodicu, da se udaš i rodiš decu.. Meni je to sve jasno i ne želim da te sputavam i sprečavam da živiš...

KRAJ JE BIO NEMINOVAN

Iako sam očekivala da mi tako nešto kaže, njegove reči su me jako pogodile. Ipak, saznanje da ne može da mi pripadne u potpunosti, bilo je jače od mene. Na rastanku smo se još jednom nežno poljubili i pre nego što je svako od nas krenuo na svoju stranu, Zdravko mi je rekao: – Ako se predomisliš i poželiš i odlučiš da mi se vratiš, znaš gde sam. Biću tu i čekaću, a ako pak nađeš novu ljubav i rešiš da kreneš u neki nov i drugačiji život, znaj da ti na tom putu želim mnogo sreće, jer ti si, Marija, divna devojka i to si i zaslužila... Tu je zastao jer više nije mogao ili nije znao šta da mi kaže, a ja sam lagano napustila garsonjeru njegovog prijatelja. Izašla sam iz stana u kojem sam doživela najlepše trenutke sreće, i krenula u nepoznato, u neizvesnost koja me je uznemiravala, plašila i bolela. Opet sam sama, ali ga i dalje volim Sada, posle punih godinu dana od našeg rastanka, mogu da kažem da sam neopisivo usamljena i tužna, a da mi najteže padaju ravnodušnost i besmisao koji su se uvukli u moj život.

Po pitanju ljubavi, ništa mi se nije dogodilo, a razlog tome je verovatno taj što tako nešto nisam ni želela. Jednostavno, ostala sam nema na sve pokušaje pripadnika muškog pola da mi se približe i proniknu u moju dušu i moja osećanja.

A što se tiče Zdravka, volim ga i želim i dalje! Sve više verujem u to da sam stvorena da budem njegova, a on moj, pa makar to bilo samo tajno i skriveno. Ponekad ga sretnem u prolazu, a njegovi nežni i topli pogledi mi govore da za nas dvoje možda još ima nade.

Dok andjeli spavaju

Autor ljubavneprice | 19 Apr, 2010, 10:26
Upoznali smo se sasvim slucajno. Pruzio mi je ruku, nasmejao se podigavsi obrve, odmerio me od glave do pete i, valjda zadovoljan onim sto vidi, naklonio se i seo pored mene. Bilo mi je neprijatno. Nije mi se svidjao njegov ispitivacki nastup, ni njegove oci koje su prodirale u srce. O njemu sam cula razne price. Kontradiktorne. Prijatelji su ga voleli i govorili da je divan, oni drugi su ga se plasili i izbegavali sukobe sa njim. Ja sam pripadala nekooj trecoj grupi i nije me bilo briga.
Jos uvek sam bila "tatina princeza" a on "bitanga" kako bi rekla svaka mama. Verovala sam da ce se nase poznanstvo zavrsiti samo na tom razgovoru. A pricao je zanimljive price, bio je duhovit, opusten, zabavan. Vece je proletelo.
Sutradan me je pozvao telefonom, kaze "samo da me cuje", cekao me pred skolom "samo da me vidi". Moju najbolju drugaricu je stalno zivkao telefonom, isao kod nje. Sve sto je znala o meni, ispricala mu je. Bukvalno sve. Nisam mogla da se otkacim od njega. Isao je za mnom, ispracao me kuci, non-stop me zvao, kupovao cokolade.
Bolesna sam. On to saznaje od Ane, zove me tlefonom i kaze da izadjem na terasu samo na sekund. Izadjem i vidim paketic. U njemu sve ono sto obozavam: sladoled, "milka", banane, i plisani meda plave boje. Pa on je stvarno lud, ali dzabe mu sve, jer nisam odusevljena ni da budemo drugovi, a kamoli nesto vise! Stalno govorim sebi da nije za mene i da ne smem ni da razmisljam o njemu, ali on je bio toliko uporan da sam stalno hvatala sebe kako razmisljam o njemu. Nervirao me je, a sa druge strane mi je bio simpatican.
Vracam se iz grada. On izlazi iz parka i nosi buket cveca. Kazem mu kroz smeh:
--Pa to je drustvena svojina!
Odgovara savim ozbiljan.
--Bas zato. Ti si moje drustvo, a iskreno se nadam da ces biti i moja svojina.
Poljubio me u ruku i nestao. Nisam stigla nista da mu kazem. Odavno sam vec shvatila da se sa njim ne vredi raspravljati. Toliko je tvrdoglav da ono sto naumi mora da uradi pa bilo to pogresno sto puta. Mislila sam: "Sa mnom nece moci tako. Ostajem pri svome. Koliko je on tvrdoglav, toliko sam i ja. Priznajem da je simpatican, i nista vise od toga."
Ana se samo smeskala:
--Kazes da je simpatican? a nisi mogla da ga smislis. Bice tu nesto sigurno.
Ljutito sam odgovorila:
--Ti si luda! Nemoj molim te da mi ga spominjes vise! On mi je nocna mora.
--Ma kako da nije! A zasto onda uzimas sve sto ti kupi, zasto cuvas omote od cokolada? Mene ne mozes da slazes.
--Ana, odvratna si, umesto da me branis, ti me napadas. Ista si kao on. Tvrdoglava i uporna. Pa kome bi rekla ako ne tebi?
Onda smo se smejale i smisljale kako da ga otkacim. Stalno se pojavljivao onda kad ga najmanje ocekujem. Izroni iz mraka, poljubi me u kosu i ispari. Vise nisam sigurna da li mi nedostaje ili me nervira. Zove me ujutru u cetri, u pet, javi se moja mama i on se onda zbuni:
--Izvinite, mogu li da cujem svoju princezu?
Ni ona ne zna da li da se ljuti ili da se smeje. Kaze da je sasav sto ja potvrdjujem.
Jedne veceri se penje na drvo u parku. Drugovi ga pitaju sta radi a on mrtav ozbiljan:
--Pa skidam zvezde za moju princezu da joj stavim u kosu, posto je krunu zaboravila.
Donosi nekoliko srebrnih listica i stavlja ih u moju kosu. Ljubi mi ruku i kaze:
--Draga princezo, dozvoli da budem tvoj vitez i da se uvek borim za tebe. Izgubicu i zivot ako treba kao sto sam i srce. A kad smo vec kod srca da ga nisi mozda nasla u nekom dzepu?
--Tvoje srce nosim na lancicu kao amajliju.
--Kakva cast i sreca, princezo. Sad mogu mirno da umrem.. Prekidam ga:
--Ako umres ko ce onda da me cuva?
--Moj duh, princezo. Bice svake noci na tvojoj terasi i bdece nad tobom.
Na trenutak zaboravim da zivimo u XX veku i osecam se stvarno kao princeza pred kojom kleci neki vitez. Nastavlja sa pricom:
--Princezo, ti si moj andjeo. Volim te vise od sladoleda, auta, od svega na svetu. Praticu te i cuvati od svega. Ali nikada necu biti s tobom jer BITANGA i PRINCEZA par-to ne ide bas kao u pesmi. A sad 'ajde kuci jer je vec kasno da se iz bitange ne pretvorim u azdaju i pojedem te!
Srecna sam i zbunjena. Ne znam ni sta osecam. Razmisljam o njemu. Pocela sam i da se raspitujem za njega. Mislim da sam nesvesno pripala onoj prvoj grupi ljudi koji su mu se divili i obozavali ga. Cvrsto sam resila da to ostane tajna. Nisam zelela ni Ani da kazem, mada sam dobro znala da od nje nista ne mogu da sakrijem. Zelela sam da svaki slobodan trenutak provedem sa njim. Kad nije pored mene, osecam da mi uzasno nedostaje. Ana kapira da sam se zaljubila a ja i dalje ne priznajem!
--Ne moras ti da priznas. Kad mu budem rekla, priznaces i te kako.
--Ana, budes li mu rekla jednu jedinu rec, necu da progovorim vise sa tobom. U redu priznajem da mi se ipak malo svidja, ali necu da on to sazna. Pusti molim te da sve ide svojim tokom. Jos nisam dovoljno sigurna.
Obozavam njegovu zelenu trenerku i bele patike, njegov auto poznajem u hiljadu. Veceri sa njim su posebne. Postao mi je najbolji prijatelj. Mogla sam da mu se poverim, da se naljutim na njega. Uvek me razume. Zeljno sam iscekivala svaki susret sa njim, ali sam se istovremeno i plasila. Kad bih ga videla, srce bi mi zaigralo, noge otkazale a jezik bi se vezao u cvor. Zelela sam da nikad ne sazna koliko sam se zaljubila. On se i dalje ponasao isto. Pojavljivao se niotkud, uvek nasmejan, svakoga dana sve lepsi. Uvek je imao zanimljivu pricu, neobican poklon, ludu poruku. Svima je pricao kako je zaljubljen u princezu. Brinuo je o meni kao moja mama: da ne pokisnem, da idem u skolu, redovno jedem i dovoljno spavam. Njegovi prijatelji su govorili da se skroz promenio, da je postao mek i rasejan....
Secam se, bila je subota. Sedeli smo u nasem omiljenom kaficu i cekali Anu. Ona kao da je znala, kasnije je vec pola sata. Nas dvoje smo pricali o skoli. Imala sam par jedinica koje sam morala da popravim sto pre. Naslonila sam glavu na njegovo rame dok me je on ubedjivao da ce sve biti u redu. Podigla sam glavu i pogleda ga pravo u oci. Cinilo mi se da sve zna sta osecam i bila sam spremna sve da mu ispricam.
--Sta je sa tobom? U poslednje vrme si mnogo zamisljena? --Ja...pa ne znam, pa mozda zato sto....Ja te volim!
Sta je ovo sa mnom, zar sam ovo ja rekla? Obecala sam sebi da on to nikada nece saznati....Jos hiljadu stvari mi je proletelo kroz glavu. On je bio sav izgubljen.
Razmisljala sam da li da ostanem ili da bezim daleko, sto dalje od njega. Jos uvek me je izgubljeno gledao i ocigledno nije mogao da poveruje u ono sto sam rekla. --Jesi li sigurna u to sto si rekla?
--Sasvim! Ne mogu vise da krijem. Lagala sam te, a pokusala sam i sebe. Nije mi uspelo. Voim te i tu je kraj. Imas li nesto da kazes?
--Da li to znaci da si sada konacno moja?
--Otprilike tako.
Poljubio me je bas kad je naisla Ana.
--Sta ja to vidim? Jao, izvinite, zaboravila sam da ste samo drugovi! Dobro, ajde, nema veze, oprastam vam. Nego ja cu da vam budem kuma zar ne?
--Naravno, Ana. Pa ko bi to mogao da bude sem tebe?
Svaki slobodan trenutak smo provodili zajedno. Nije mi dozvoljavao da bezim sa casova, cak sam i one ocene sredila. Kada bih se uvece negde zadrzavala, ljutio se na mene i govorio da moram da idem da spavam, jer su andjeli vec u krevetu. Pitala sam ga:
--Izvini, ali sta ti radis dok andjeli spavaju?
--Ja? Pa cuvam ih. U stvari, cuvam jednog!
Tako je bilo. Cele noci se vozio kroz moju ulicu.
Ujutru me saceka, odvez do skole i ode da spava.
Osecala sam se fantasticno. Bila sam na nebu, kao pravi andjeo. Vikend smo proveli zajedno na jednom jezeru. Ana, njegov najbolji drug Milos, on i ja. Smejao se i bio je veseo. U ponedeljak mi Milos donosi paketic. Unutra ceduljce i kljuc od njegovog stana. Osecam strah, groznicu. Milos je sagnuo gglavu. Cuti.
--Milos, sta je ovo? Ne odgovara.
Na papiru pise: "Princezo morao sam da otputujem. Javicu ti se. Nisam ti rekao jer suze ne bih podneo....Volim te."
Veceri sam provodila u njegovom stanu. Sa Milosem, Anom i suzama. Citav svet mi se srusio. Proklinjala sam dana kad sam mu rekla da ga volim, mrzela sam ga. Jedanaeste veceri od njegovog odlaska, zazvonio je telefon: "Princezo ne placi molim te. Nisam otisao zato sto sam hteo, vec zato sto sam morao. Nadam se da se brzo vracam."
Dani su prolazili. Malo sam tugovala, malo plakala. Smejala sam se vrlo retko. Trideset prvi dan od njegovog odlaska. Po navici svracam po Anu i krecemo kod njega u stan. Ulazim unutra i osecam njegov miris. Tu je! Znam da je tu! Osecam! Ana me gleda zacudjeno i proverava sve sobe. Na zalost, od njega ni traga ni glasa. Placem jer ga nema. Poludecu. Neko zvoni.
--Ana, molim te otvori, ne zelim nikoga da vidim.
Zvonjava ne prestaje. Prvo dugo, uporno pa onda sve krace nervozno, Ana otvara i vristi. Tricim prema vratima i vidim njega-moju bitangu! Grlim ga i placem!
--Obecaj mi da nikada vise neces da me ostavis samu! --Obecavam!
Sve je bilo kao pre. Sate i sate smo provodili zajedno. Cinilo mi se da sam najsrecnija na svetu. Sve dok nije rekao da mora ponovo da ide.
--Pa zar opet? Kako cu ja bez tebe?
--Isto kao i proslog puta. Sedecs kod mene sa Anom i Milosem. Sve sto ti bude potrebno, obratices se Milosu. On je tu da te cuva i da pazi na tebe. Ostacu duze nego prvog puta, ali nemam drugog izbora. Nadam se da me razumes.
--Ma kako te ne bih razumela! Briga tebe za mene. Salim se, znam sve.
Nisam se salila, nisam ni razumela. Bilo mi je svejedno da li je morao ili je hteo. U svakom slucaju, on je odlazio i razlog mi nije bio nimalo vazan. Pokusala sam da se ponasam normalno. Uspela sam citava dava dana. Onda sam plakala i plakala....Nisam ni sa kim razgovarla sem sa Anom.
Treceg dana se konacno javio. Zvao je svakog dana pa onda sve redje i redje. Rekao mi je da mu je jedan prijatelj poginuo i da ima velikih problema tako da ne moze cesto da zove. On je bio daleko, nisam ni znala tacno gde, on je imao problema, a ja nisam mogla da mu pomognem. To me je ubijalo. Sve mi je licio ne na ruzan san, nego na kosmar. Javjao se samo ponekad. Razgovori su nam bili kraci, drugaciji. U njegovom galsu se nije osecala toplina. To vise nije bio on. Cinilo mi se da pokusava da me zaboravi, i to me je mnogo bolelo.
Moja patnja, trajala je od jeseni do leta. Sunce je malo ublazilo moj bol i uspelo da mi izmami poneki osmeh. I dalje sam ga volela ali sam naucila da zivim bez njega. Svaki put kad telefon zazvoni u meni se probudi nova nada. Uzalud, moja bitanga se vise i ne javlja. Kljuc od stana je jos uvek kod mene, mada vrlo retko odlazim tamo. Secanja me jos uvek bole.
Odrasla sam. Shvatila sam da princeze ne postoje. Jedna bitanga luta svetom i niko vise sem mene ne veruje da ce se on vratiti kao princ.

Ljubavna priča

Autor ljubavneprice | 19 Apr, 2010, 10:25
I dok januar polako prolazi, gusim se u gomili pozutelih slika i starih uspomena. Nije proslo mnogo vremena, prosla je svega godina, koji mjesec tu i tamo..Sve se dogodilo tako brzo i spontano. Upoznala sam ga sasvim slucajno, zavolela ga nenamerno. Bio je sve ono o cemu sam mastala..Visok, crn, smedje, lepe oci, lepo gradjen, otkacen, inteligentan a ujedno i duhovit..Uvijek mi je mogao izvuci osmeh. Nisam volela tipove koji su uporno trckarali za mnom i gusili me svojom ljubomorom, al' kod njega to mi ni malo nije smetalo. Cak, sta vise, cinilo mi se simpaticnim. Po prvi put sam se prepustila toj caroliji i volela ga beskrajno. Pricao mi je price, saptao najsladje reci, obecavao..izjavljivao ljubav..Eh, kako sam samo bila naivna i sve to poverovala. Bila sam zaslepljena i nista osim savrsenstva nisam videla. Dani su prolazili a meni se spremalo spustanje na zemlju. Bilo je vreme. Iako bi se svadjali svakodnevno, pomirenja su bila fantasticna. Nije to bilo nista ozbiljno, uvek ljubomora i ostale gluposti. I tako, dan pre doceka Nove Godine, posvadjali smo se, kao i uobicajeno, medjutim ovaj put se nismo mirili. Prosao je i taj dan, osvanulo novo jutro, svi su jurili nekuda..Spremanja za docek su bila u punom jeku. Ja sam sve to radila kao da sam neko limeno cudoviste koje radi na baterije. Sve mi se cinilo bezveznim. Imala sam zelju da ostanem kuci, gusim se u suzama i alkoholu celu noc, i nista vise. Medjutim, moji prijatelji nisu zeleli ni da cuju za takvo nesto. I tako spremni krenuli smo na zurku o kojoj se tako dugo pricalo. Moram priznati da je sve bilo ukusno dekorisano, pica i jela je bilo na pretek, muzika je bila odlicna..Svi su se super zabavljali. Zidni casovnik lagano je otkucavao 12 sati..Ponoc..Suza mi se skotrljala niz lice dok su misli uzurbano lutale gradom trazeci ga. Nesto mi je saputalo da Nova Godina donosi i neka nova iznenadjenja, neke nove izmene. Predosecala sam da se blizi kraj. Zelela sam biti covek i pozeleti mu sve najbolje. Tiho sam prosaputala najlepse zelje, tiho, najtise, da ih
niko ne cuje osim njega..Ostatak veceri je prosao u nesto boljem raspolozenju. Tri dana nakon te burne noci, javio mi se. Pricali smo do
kasno u noc..Mislim da je osecao kako me nesto muci te me na kraju upitao: "Sta cemo sa nasom vezom? Sta se desava sa nama?" Toliko sam mrzela te reci jer bi svaki put tu zacrtala liniju i zavrsila sve. Nisam zelela to da ucinim ovaj put, isuvise mi je znacio, ali morala sam.
Odgovorila sam kako ne znam. Pricao mi je kako je bio usamljen zadnjih dana, kako sam mu nedostajala. Uzvratila sam slicnim izlivom osecanja. Bilo je strasno kasno te sam morala krenuti. Na kraju mi je rekao: "Volim te.." A ja, pa, naravno, ja sam morala caroliju da privedem kraju uz reci: "Ma da, verujem ti.." Dugo nisam mogla da zaspem te noci. Samo mi se njegova slika vrtela pred ocima. Ujutru sam se probudila sa tragovima suza na licu..Bila sam nervozna, skrhana, srca zgazenog negde na cesti..Dani su odmicali a ja sam izgubila svaki kontakt sa njim. Kasnije sam cula price kako je bio sa jos jednom djevojkom u isto vreme
kad i sa mnom. Ne znam sta da mislim, ne moze covek vise biti pametan. Stisnutih zuba ubedjivala sam sebe kako mi te price nista ne
znace, kako mi on vise nista ne znaci..Varala sam se. Sve mi je to mnogo znacilo. Svaka sitnica, vezana za njega, me interesovala. Vreme je odmicalo a moje rane su jos bolele, nikako nisam mogla da ih zacelim. Tad sam se zaklela sebi da nikad vise necu dopustiti nekom da mi se tako priblizi. Nikad vise necu dopustiti nekome da otkljuca kapije mog srca. Nikad me vise niko povrediti nece, dosta sam patila. Nakon toliko vremena, opet se cujemo s' vremena na vreme. Opet me nasmeje
do suza, opet mi se poverava sta god da je u pitanju-skola, posao, porodica, neka nova devojka..I ne znam kako da se oduprem svemu tome. Zelim da pobegnem negde daleko gde me nece moci pronaci al' uzalud. Kad god se pojavi, meni kolena zaklecaju kao prvog dana. Svim drugima nalazim mane dok je on savrsen. Tako rado bih se prepustila njegovim vrelim usnama, slatkim saputanjima, privila se uz
njega..al' tako se plasim. Plasim se jos jednog poraza, plasim se boli i tuge. Sada dane provodim uz lazan osmeh na licu i kamenog srca. Vise nista ne osecam. Ljudima nanosim bol i ne dopustam da mi se priblize i ako neki od njih dolaze s' najboljim namerama. Kako to Merlin kaze: "Lazu, lazu me..Da vreme leci sve..Mozda sidu i tumore al' NJEGA nikad' ne.." Ne kajem se za ono sto sam ucinila, ne kajem se sto sam mu pruzila neizmernu ljubav, al' se kajem sto sam dopustila da me ovako
povredi i da me udalji od drugih ljudi. Evo, jos jedan januar je prosao..Jos jedna Nova Godina, jos jedan Bozic..A ja i sad pomislim na te
smedje oci, i sad ga se rado setim, i sad pozelim da mu se bacim u zagrljaj i priznam mu, po ko zna koji put, kako ga ludo volim.

Ne mogu te zaboraviti

Autor ljubavneprice | 19 Apr, 2010, 10:23
Uvek ću se sećati te predivne letnje večeri, i tebe koga još uvek toliko volim a koji si mi srce u okovima ostavio. Pogledam u nebo prepuno zvezdica i pitam se da li i ti nekada pomisliš na mene? Gledam kako svetlucaju i tužna sam, ali ipak smešim se. Nije li to bila najlepša noć, nije li tvoje srce kucalo jako koliko i moje kada si se zaustavio pored mene i podario mi najlepši osmeh koji sam mogla poželeti... Započeli smo priču, ali sjaj tvojih očiju nije dozvoljavao mome srcu da se umiri. Onda si me pitao za moj broj, moja kolena su zadrhtela, ipak uspela sam da izgovorim svih sedam brojeva razmišljajući se ohh da li je moguće da me
je pitao.. da li će me zaista pozvati ili se samo pretvara … Toliko je pitanja prohujalo mojim mislima za tih par sekundi. Morao si da ideš, gledala sam u tvoje prelepe usne koje su još jednom izgovorile zbogom i upitala se hoću li te ikada videti ponovo?! Te iste noći telefon je zazvonio, i taj nežni glas: "Samo da
budem siguran da si mi dala pravi broj"… da si samo znao koliko sam te želela.
Dogovorili smo se da me posetiš sledećeg dana, i naravno ti si se pojavio… naše usne su se spojile I mislila sam da se nikada neće rastati, mislila sam da me voliš i da mi veruješ koliko i ja tebi ali toliko sam pogrešila. Ni sada ne mogu da verujem da te je poseta mog druga toliko povredila, samo zato što ti nisi bio tu. Ne mogu, i nikada neću razumeti tvoju ljubomoru … da li je bila vredna naše
ljubavi ili je sve samo bila varka … varka koja je prikrivala tvoju igru u kojoj nikada ljubav za mene nije ni postojala. Ali nadam se da grešim, da si me ipak voleo bar delić od onoga koliko sam i koliko još uvek ja tebe volim. Taj poslednji poziv nikada nisam dobila, ja više ne čekam ali moje srce je još u okovima….
"It's okay, sometimes I just get this way
I can't forget you anyway, I wouldn't even try
It's okay, sometimes I just get this way
I can't forget you anyway, I wouldn't even try
I'd rather fall than never to have flown at all
It was heaven after all, if only for a time!"

Zaljubila sam se u svog najboljeg prijatelja

Autor ljubavneprice | 17 Apr, 2010, 11:09
Imam prijatelja koji mi je kao brat, i sa kojim sam čitav svoj dosadašnji život bila. Zajedno smo odrasli. I stalno smo se družili. Dolazio je on kod mene, išla sam ja kod njega. On je bio meni rame za plakanje, ja sam bila njemu rame za plakanje.
I izlazili smo često.
Nekad sa društvom, a nekada sami... I bilo nam je lepo...
On me je voleo... Puno me je voleo... ali kao prijatelja, sestru... A ja, stalno sam maštala kako se volimo, kako se udajem za njega...
A onda sam otišla, daleko od njega, daleko od mojih drugih prijatelja, i veoma mi je teško, i dosadno u ovom novom gradu. Ja još uvek mislim na njega i maštam kako se venčavamo.
On sada ima devojku, i ona je...fina, prijatna... lepa... kako mi je teško ovo da kažem...Srela sam ih,...jednom...slučajno...i on je lud za njom....I njih dvoje se mnogo vole...
A ja, još uvek sam zaljubljena u njega. Osećam to celim svojim telom. Ovo moje srce tako lupa kada pomislim na njega, ali ne želim, i neću da mu priznam da ga volim, da ne mogu da živim bez njega, jer on nema ista osećanja prema meni. Ne znam više šta da mislim? Ne znam kako na njega da gledam ? Ove emocije me ubijaju. Veoma sam konfuzna i ne znam šta da radim. Najradije bih ovo srce isčupala i bacila ga što dalje od sebe... Zaljubljena sam u njega. Uvek ću biti zaljubljena u njega... Uvek sam bila zaljubljena u njega...
Ne mogu da se vratim nazad. Ne bih mogla podneti da ga gledam sa njegovom devojkom. Moram da izbacim ova osećanja o njemu. Moram da nađem nekog drugog muškarca... Moram...Ali kako...Kada samo njega volim...
I imala sam prijatelja koji mi je bio kao brat, i sa kojim sam čitav svoj dosadašnji život bila. On me je voleo kao sestru, a ja sam volela njega kao muškarca...I još uvek ga volim, iako sam daleko od njega...

Verovala sam da mogu da ga zavedem

Autor ljubavneprice | 17 Apr, 2010, 11:09
Milana sam upoznala pre par godina. Tada sam bila 16 - ogodišnja klinka, a on je bio dve godine stariji. Zajedničko nam je bilo da smo pohađali istu gimnaziju. Međutim do tog sudbonosnog susreta gledali smo se samo u prolazu pa čak se nismo ni pozdravljali. Taj prvi pravi susret bio je u jednom kafiću pored škole. Bio je veliki odmor i kafić je bio prepun đaka, koji su došli da se osveže i popuše po koju cigaretu. Za jednim stolom sedele smo Sanja i ja, pili kokakolu i razmenjivali neka naša ženska čavrljanja. Nisam ga videla kada je ušao, samo sam čula kako nas pita da li je slobodno. Pogledala sam ga. Bio je tako sladak, ali ne znam zašto, rekla sam da nije slobodno. Međutim na moju radost on se na to nije osvrtao, seo je pored nas. U početku smo ga kao ignorisale, ali što je on više pričao ja nisam mogla da mu odolim...I tada je sve to počelo. Bila sam jednostavno opčinjena njegovom pojavom da ništa drugo nisam primećivala osim njega. Volela sam ga, a i on je voleo mene. Ostvarivao je sve moje želje a i probao je u svemu da mi udovolji. To me je ponekad nerviralo. Htela sam da bude grublji. Zabavljali smo se pune dve godine. Sa njim sam doživela i svoje prvo ljubavno iskustvo... Bilo mi je lepo, prelepo sa njim ali ja sam želela mnogo više akcije. Što bi muškarci rekli da "crtam recke". I varala sam ga. Normalno on to nije znao.
A onda jednog dana, kako ne znam, saznao je za sve moje muškarce sa kojima sam spavala. Kada je raskinuo sa mnom u njegovim očima primetila sam suze. Pa on me je stvarno voleo... I meni je bilo žao. Koliko god sve ovo izgledalo suludo ali i ja sam volela njega.
Prošlo je nekoliko godina,Milana sam gledadala ponovo samo u prolazu dok nisam odlučila da ga ponovo muvam.On je ipak imao para i sve to, a meni je baš tako nešto trebalo. Računala sam na njegovu ljubav prema meni. Zovnula sam ga telefonom i ugovorila sastanak.
Prihvatio je. Super, na mojim usnama ukazao se lukav osmeh. Bilo je lakše nego što sam mislila.
Taj čitav dan hodali smo po gradu. A onda, pošto mu je gajba bila slobodna otišli kod njega. Sve se odvijalo po planu. Čim smo ušli završili smo u njegovom krevetu. Bilo je fantastično, kao nikada pre. Ponovo je moj, pomislila sam. A onda učinila sam još jedan korak u mome veličanstvenom osvajanju, Upitala sam ga da li me voli, pošto sam bila sigurna u to. Međutim on je samo hladno rekao Ne volim te. Tu sam zastala. Pa šta je sve ovo trebalo da znači, upitala sam ga. Ništa, odgovorio je. Samo još jedna moja recka...

On-line ljubav

Autor ljubavneprice | 17 Apr, 2010, 11:08
Prijateljica me učila kako da koristim kompjuter. Imala sam problema sa kontrolisanjem miša tako da je ona predložila da bi možda bila dobra vežba za mene ako bih otišla na neki sajt preko koga se ljudi dopisuju i rekla je da bi bilo zabavno da vidim neke od tih glupavih stvari koje oni vole da pišu. Uradila sam to, i dok sam čitala neke od njih mnogo sam se smejala. Međutim jedan mi je privukao pažnju.
Pomislila sam "Da li se usuđujem i ja da pišem". Izgledao je tako slatko, a ja sam u stvari baš želela da pričam sa nekim. To mi je bilo potrebno već jako dugo. I uradila sam to. Napisala sam pismo i bila sam iznenađena da je on odgovorio. Zvao se Dragan i živeo je u Kanadi. A ja sam živela u Pančevu. Odvojeni svetovi. Znala sam da je to dovoljno daleko i da se neću previše upetljati tako da nisam brinula ako je on neka vrsta internet manijaka, sudeći po njegovom pismu činio se jako fin.
Prošla je godina dana od kako smo pisali pisma svake nedelje. Počela sam da se osećam dovoljno opušteno da bih bila veoma iskrena u vezi sebe. Rekla sam mu kako je moj brat umro od raka i kako mi je bilo teško dok sam se oporavila od tuge. On je takođe počeo da mi se poverava. Postali smo izuzetno dobri prijatelji, kad sam imala potrebu da pričam sa nekim on je uvek bio tu udaljen samo za jedan klik na kompjuteru. I ja sam se trudila da budem tu za njega.
Poslao mi je sliku, a ja sam njemu poslala video kasetu jedne amaterske pozorišne predstave u kojoj sam i ja glumila, jer je to ono što najviše volim. Njemu se svidela moja gluma što me je uzbudilo.
U jednom od njegovih pisama rekao mi je da je počeo da se viđa sa nekom devojkom, bili smo dovoljno dobri prijatelji tada da je poželeo da sa mnom podeli novost. Nije imao ideju šta će to probuditi u meni. Do tada mislila sa o njemu kao o dobrom prijatelju, kao o nekome sa kojim mogu da pričam. Tada sam shvatila da možda neće uvek biti tu za mene i to mi je slomilo srce. Trudila sam se da ne mislim na to, ali kada mi je rekao da njihova veza nije uspela obradovala sam se.
Počela sam mu pomalo nagoveštavati šta osećam prema njemu. On je razumeo šta pokušavam da kažem jer smo se dogovarali kako bi mogli da se sretnemo. Još uvek nisam znala da li će se naša "prijateljska ljubav" razviti u pravu ljubav, ali sam se nadala da hoće.
On je doleteo iz Kanade u Beograd gde smo se sreli. Nikada neću zaboraviti naš prvi susret. Dogovorili smo se da se nađemo u jednom kafiću. Došla sam prva i bila sam veoma napeta dok sam ga čekala. Da li će mi se svideti kako izgleda u živo, čak i još važnije da li ću se ja njemu svideti? Da li će se naši karakteri slagati? Mnogo stvari mi je prolazilo kroz glavu. Tih dvadesetak minuta čekanja činilo mi se kao večnost. Videla sam ga kroz staklo. Bio je tako zgodan, a moje srce je počelo ubrzano da kuca. Pitala sam se da li i njegovo srce u ovome trenutku kuca tako brzo kao moje.
Nisam želela da izgledam previše zabrinuto. Bar sam pokušala. Približio se mom stolu i kada su se naše oči srele to je bila ljubav na prvi pogled. Nismo mogli da prestanemo da se gledamo. Nikada nisam videla toliko ljubavi u nečijim očima i ta ljubav bila je samo za mene. Bila sam presrećna. Znala sam od prvog pogleda da je on čovek koga ću voleti i za koga ću želeti da se udam. Dok sam razmišljala šta nam budućnost može doneti konobar je doneo piće, i prekinuo me je u sanjarenju.
Očigledno da je i on osećao isto.
Posle par divnih dana koje smo proveli zajedno dobila sam e-mail u kome on kaže da me voli, i koji je poslao iz nekog internet kafea. Sledeći dan kada smo se sreli nije bila potrebna nikakva priča. Sve je bilo jasno. Naše usne spojile su se u jednu prelepu ljubav.

Priča o veličanstvenoj Ljubavi

Autor ljubavneprice | 17 Apr, 2010, 11:07
Jednom davno, postojalo je neko ostrvo gde su živela sva osećanja: Sreća, Tuga, Znanje, i mnoga druga uključujući i Ljubav. Jedan dan objavljeno je da će ostrvo na kome žive osećanja biti potopljeno, tako da su se oni ukrcali na čamce i otišli. Ljubav je bila jedina koja je ostala. Željela da istraje sve do poslednjeg trenutka. Kada je ostrvo bilo skoro potopljeno Ljubav odluči da zatraži pomoć. Bogatstvo je prolazilo pored ljubavi u velikom čamcu. Ljubav je rekla: "Bogatsvo možeš li me povesti sa sobom?" . Bogatsvo je odgovorilo "Ne, ne mogu. Ima mnogo zlata i srebra na mom čamcu. Za tebe ovde nema mesta." Ljubav je odlučila da upita Sujetu koja je takođe prolazila u prekrasnom čamcu. "Sujeto, molim te pomozi mi.", a Sujeta joj je odgovorila "Ne mogu da ti pomognem ljubavi, sva si mokra i uprljaćeš moj prelepi čamac". I Tuga je bila u blizini kada je Ljubav zatražila pomoć "Tugo, povezi me sa sobom", "O Ljubavi, ja sam sada tako tužna da mi je potrebno da budem sama." I Sreća je prošla pored Ljubavi, ali je bila toliko srećna da nije ni čula kada je Ljubav dozivala u pomoć. Odjednom začuo se glas "Dođi ljubavi, ja ću te povesti sa sobom", to je bila neka starica. Ljubav se osećala tako blagosloveno kada se ukrcala na čamac da je i zaboravila da pita staricu za njeno ime. Kada su stigli na kopno starica ode svojim putem. Kako se Ljubav osetila da duguje toj starici upitala je Znanje, takođe staricu "Ko je to bio što mi je pomogao?" "To je bilo Vreme," odgovori joj Znanje. "Vreme?", ponovi Ljubav. "Ali zašto mi je Vreme pomoglo?" Na licu Znanja pojavi se duboki mudri osmeh i odgovori "Zato što je samo Vreme sposobno da razume koliko je Ljubav veličanstvena."

Ljubav na prvi pogled

Autor ljubavneprice | 14 Apr, 2010, 11:00
Evo dok lagano citam sve ove ljubavne price srce mi se steze,ledi i hocu da i ja svoju pricu sa vama podijelim.
Bilo je to 20.12.06god.Dosla je kod mene prijateljica i molila me da izadjemo i da se malo zabavimo.Nije mi se dalo ali me uspjela nagovoriti.U malom kaficu muzika je uzivo svirala a na polju kisa neprestalno padala.Bilo mi je dosadno,zbog vremena a i raja je bila bezveze.Onda si usao ti.Tiho sam prijateljici prosaputala:"BICE MOJ ILI BOZIJI".Rijeci te kao da nisu bile moje,ni danas ne znam kako ih izgovori.Insistirala sam da idem kuci jer tebe nisam mogla vidjeti bilo je puno raje izmedju nas dvoje.A onda kao da je sva raja se razmaknula da nam se pogledi susretnu,da mi se nasmijes i zovnes me da dodjem do tebe za sank.Moj ego nije taj da prilazim momku prva rekla sam:"AKO SI MUSKO DODJI DO MENE" i okrenula glevu na drugu stranu.Dosao si do mene pruzio ruku upoznao se i zvao me da izadjemo i bolje se upoznamo.Ispred kafica smo pricali o zivotima i upoznali se bolje.Kad samo posle kuci pitao si da nas ti odvezes sa autom al nisam htjela,kisa je stala pa sam vise voljela malo da prosetam i ti si posao sa nama,zar ne?Te veceri sam rekla nek nam sudbina odluci hocemo li se vise vidjeti ili ce mo zaboraviti da smo se ikad upoznali.Sudbina je odlucila da se nastavimo vidjati.Nakon 2 dana si me zvao da kafu pijemo u nedjelju.Sjecam se kao da je jucer bilo citav dan smo proveli skupa i nismo ni minute sutili stalno smo nesto cavrljali i smijali se.Iste te veceri si me zvao da izadjemo ponovo.Pristala sam,tu noc smo i vezu zapoceli.Badnja vecer je bila i vatromet smo zagrljeni gledali istu zelju pomislili.Bilo nam je lijepo nepunih mjesec dana da bi mi ti reko da je najbolje da ostanemo raja jer ti se bivsa djevojka javila i da su tvoja osjecanja pomjesana.Nasa veza je 18.01.prekinuta.10-Tak dana smo bili raja izlazili sa tvojim i mojim drustvo.Smijali se i ludovali.A moje srce je pucalo svaki put kad bi ti zagrli neku od mojih prijateljica ili kad bi s njom razgovaraj.Naravno,nisam ti to pokazala ja sam druge momke barila a molila BOGA da mi ni jedan ne pridje jer hocu tebe.Jedne veceri dok smo bili u gradu dosli smo kod mene u stan da kafu popijeme i nastavimo cavrljanje zvao si me u sobu da ti ledja izmasiram.Kad sam dosla u sobu rekao si da hoces da razgovaramo da ne mozes bez mene i da si s njom bio samo radi potrebe(sexa).Rekao si mi gdje sam grijesila i ja sam tebi rekla gdje si ti pogrijesio u nasoj vezi i tako smo se pomirili.Zelio si nase pomirenje koliko i ja.Mnogo si se kajao sto smo zbog kuravele prekinuli al eto sve sam ti oprostila i ponovo smo vezu zapoceli.Bilo nam je ljepse nego ikad,Kad sam se razbolila ti si mi caj napravio i lijecio me.Kad sam bila najtuznija ti si me razveselio i tjesio,cemu sve to???Da bi me na kraju ostavio na ovaj bolni nacin s njom otisao.Nepunih mjesc dana smo opet hodali i na isti datum kao i prvi put raskinuli...Doslo je vrijeme povratka kuci u moj rodni grad jer sam tu samo student u tvom gradu bila.Nisam znala kad cu ponovo da dodjem,mozda za nekih 20-tak dana a ti si me mace obecao cekati.Svoje obecanje ni jedan dan nisi mogao da ispunis.Kad sam dosla kuci oko 21 30 sam te nazvala i ona mi se javila.Objasnjenje nisma htjela al ona mi je poslala poruku i to je bilo krajjj.Nisi se udostojio ni nazvati da mi obasnis o cemu se radi.
Nakom 5 dana si me nazvoa i poslije toga si zvao al ja tvoj broj kad vidim jednostavno poziv ignorisem nisi zasluzio ni razgovor,sto si trazio to si i dobio.

Sad sam ja s drugim punih mjesc dana i s njim buducnost planiram.Ono sto sam uvijek zeljela to sam i dobila...Ati mace znam da se kajes da ti je tesko zbog svega jer si mi i poruku poslao al nije dovoljno izvinjenje preko poruke...Zelim ti srecu s kuravelom maa sumnjam s njom mozes samo da venes i nista vise...

Evo dok slusam nasu pjesmu:HEJ LJUBAVI U DALEKOM GRADU CUVAJ MI SE DA MI TE NE UKRADU...srce mi se ledi i pitam se sta ce biti kad ponovo dodjem u taj prokleti grad jer vrijeme ispita se priblizava??????

P.S.ako budes ovov ikad procitao nadam se da ces se sjetiti mene i da ce te sve ovo zaboliti koliko i mene...

Moj muz, moja zivotna greska

Autor ljubavneprice | 14 Apr, 2010, 11:00
Mozda se u mojoj prici prepozna mnogo zena sa prostora bivse yugoslavije,vjerujem da samo muskarci sa nasih prostora mogu biti ovakvi kakav je moj muz,udata sam vec 15 godina imam dva divna sina,zivim sa covjekom koji mi je uzeo sve sto je bilo lijepo u mom zivotu,ljubomoran je na moj osmjeh pa sam se prestala i smijati vec odavno,
prijateljicu nisam nikad imala zato sto on misli da mi ne treba,zato sam se odlucila napisati ovu pricu vjerujem da je svima vama dosta jadikovanja ali ce meni bar malo lakse biti,gusim se a neznam sta da radim dobila sam vise batina nego 1000 zena zajedno dobila slom zivaca i pila tablete za zivce 6 mjeseci,godinama sam trazila gresku u sebi,a duboko u dusi sam znala da nije greska u meni nego u njemu.za svaku sitnicu dobijem batine,sve mora biti na vrijeme i po njegovom,naziva me glupacom,glupaca sigurno nisam govorim tri jezika,sve sto sam u zivotu zeljela je miran zivot i nekog ko ce me voljeti i razumjeti ne mislim da trazim mnogo,a znam da sam to zasluzila,nikad u zivotu nisam napravila nikakvu gresku sem sto sam se udala za covjeka koji se izivljava na meni i prijeti da ce me ubiti ako ikad pomislim da ga ostavim a sigurna sam da bi me ubio ako probam,pred djecom uvjek glumi dobrog muza,hiljadu sam puta probala razgovarati s njim i molila ga da ide potraziti pomoc strucnjaka ali se uvjek zavrsavalo sa optuzivanjem da sam ja kriva sto je on takav i da mu prestanem izvlaciti zivce.necu vas vise daviti ako iko ima neki savjet dobro bi mi dosao jer ja stvarno neznam kako i sta dalje,jednom drugom prilikom cu vam ispricati jos koji detalj.

Hvala ti...

Autor ljubavneprice | 14 Apr, 2010, 10:59
Predivni, Poročni Čoveče, jesi li ti svestan kako divnim bojama si obojio moje dane?!

U času u kom sam, najsilnije na svetu, poželela da odustanem od tebe i da odem daleko, tamo gde me tvoje oči više nikada neće naći-ti si progovorio. I rekao sve ono što sam verovala da umeš izreći. I pogledao me onako kako sam znala da umeš pogledati. Hvala ti! Ti si predivan poročni čovek koji mi je, baš zbog svoje poročnosti, tako neodoljiv.

-Reko se smejem sa ljudima, ali sa tobom se… smejem…-kažeš i-smeješ se.
-To je lepo… I ja se sa tobom… smejem…
I smejemo se. Zajedno. Primećujem da moj smeh nije ni malo lep kada se smejem sama i zato ponovo osećam potrebu da ti zahvalim što si tu i što od ne-divnog praviš divno, onako kako ti uvek umeš…

Dok govorim o muzici i o svojoj silovitoj želji da napustim ovaj grad, ti me, primećujem, pažljivo posmatraš, sa blagim osmehom na usnama. Polako sam naučila da ih razlikujem. Ovaj nije bio licemeran već onaj osmeh koji koristiš kada želiš da izraziš da si zaista oduševljen i zainteresovan.
Na kraju svake od mojih rečenica, ti se samo smešiš i potvrdno klimaš glavom. Da li je moguće da nam reči tako brzo prestaju biti neophodne?! Sanjam li ja ili se mi to i u ćutanju savršeno osetimo i razumemo?! O, Gospode!, kako da poverujem?!

Posle milion i jedne predivne reči koje smo izgovorili, ućutali smo na tren. Ni ćutanje sa tobom nije poput tišine. Ti ispunjavaš sve i jedan od prostora u kojima se nalazim.
Ćutimo…
-Voleo bih da se uvek ovako osećam. Lepo mi je…-znam da jeste. Ni malo ne sumnjam u to dok gledam kako me tvoje oči pažljivo promatraju. Zima mi je, znaš?, ali neću se buniti ni ako se zaledim pored tebe, na ovom hladnom pločniku, dok sedim u tvome krilu, pripijena uz tebe; kao, da nam ne bude hladno… Zar se hladnoća zbilja smatra takvom, ako je samo spoljašnji deo čoveka smrzao?! O, srce je toplo… Uvek je takvo kada sam kraj tebe. Ma, čak i kada samo čujem tvoj glas!

Zamišljamo. Pričamo besmislice, možda, ali nama je lepo dok smo savršeno uljuljkani u svoju maštu, kao u najtopliji pokrivač koji nas, ne samo greje nego i čuva od svega čemerom obojenog.
Zamišljamo…
Od ovog ogavnog grada pravimo najdivniji.
Ni sama ne mogu da verujem kako je naša mašta daleko otišla. Smejem se svemu ovome, a i više nego divno mi je to što neko ni od čega ume da napravi nešto, poput mene same, što neko ume da gledajući ove otužne ulice zamisli Aziju, Ameriku… I da zaplovi… Da oseti vetar Aljaske, da oseti pesak Sahare, da vidi zalazak sunca u Los Anđelesu i još zaigra na ulici, na Kubi…
-Ovo je neverovatno! Ti tako imaš mašte!-dečije izgovaram ove reči, a ti, pevajući najdivnije stihove naših omiljenih pesama, predivno izgovaraš nežne reči.

-Hoćemo li, uskoro?
-Aha… Hladno mi je… Mada ja nikada ne bih otišao.
Ti nikada ne bi otišao?! Molim?! Šta sam ja to upravo čula? Baš ono što i sama želim reći?! O, kako, kako da poverujem?!
Dok odlazimo, svako na svoju stranu, osetim neodlučnost ne samo u svojim već i u tvojim koracima.

-Vidmo se…
-Naravno. I nikada ti neću zaboraviti ovo veče.
Ne, ja prosto ne mogu da poverujem da su to tvoje reči i da sam dodirunla onaj deo tebe koji je u stanju da ih ne samo lepo nego i iskreno izgovori.
Ni ja tebi nikada sve ove reči neću zaboraviti…

Šaljemo poljubac jedno drugom i, sigurna sam, ne gubimo ga uz put već ga nosimo u džepu za sećanja.